Reforma pravosuđa kao Žikino kolo

Advokat Božo Prelević bio je u prvoj grupi sudija koje je Miloševićev režim 1999. godine preko noći razrešio zbog aktivnosti u Društvu sudija. Nije se posle vraćao da sudi „u ime naroda”, ali kaže da mu nikada niko i nije ponudio da se vrati. Bio je ministar policije od oktobra 2000. do januara 2001, pa dve godine savetnik ministra, a onda podnosi ostavku i odlazi u advokaturu.

Kao zastupnik Milana Veruovića pred sudom, dosledno je branio svoje duboko uverenje da je u atentatu na premijera Đinđića ispaljen „treći metak” iz „drugog snajperskog gnezda”, iako je znao da će ga u javnosti prozivati da time podržava tezu odbrane optuženih, za koje je uveren da su krivi. Predsednik je Lige eksperata (Leks) i nezavisne komisije za istraživanje smrti gardista u Topčideru.

Svi govore o alarmantnom stanju u sudstvu. Šta se dogodilo s čuvenom reformom pravosuđa?

Posle 2000. godine, u Leksu je rađena obimna reforma pravosuđa, ali je onda došlo do smene Đinđićeve vlade i nove vlasti su smatrale da rad 40 stručnjaka na tome ne vredi ništa zato što ih je izabrala vlada Zorana Đinđića.

Priča o reformi pravosuđa, kao i reformi svega drugog u Srbiji jeste priča o Žikinom kolu. Kad pogledate Žikino kolo, vi ne znate odakle su ti ljudi došli, a kad završe – ne znate kud se vraćaju. Oni izlaze, prepliću nogama, idu dva koraka desno, dva koraka levo, jedan korak napred, jedan korak nazad i sve vreme cupkaju u mestu. I suština jeste cupkanje u mestu, ali vi imate strahovit osećaj dinamike. Stalno se nešto dinamično kreće, a nikuda.

Da li se, ipak, nešto promenilo za osam godina?

Krenulo se u reformu stvari koje strateški nisu važne. Zato ta reforma do sada nije dala bogzna kakve rezultate. Više su se trudili da prete sudijama, pokušavajući da im objasne da jedino oni treba da budu lustrirani, a time su ih samo činili nesigurnijim i tako faktički doprineli da ponovo određen broj ljudi, koji zna svoj posao, napusti pravosuđe.

Ovde se, nažalost, političke i izborne kampanje i vode tako što se negira pravosuđe. Kada vi u izbornim kampanjama kažete da hoćete pravnu državu, a tražite da neko pravnosnažno bude oslobođen, vi u stvari poručujete da ne želite pravnu državu.

Ako se u postizbornim dogovorima trguje čak i krivicom ili nevinošću optuženih i osuđenih za teške zločine, šta mogu da očekuju obični i pošteni građani? Ima li za njih, u bilo čemu, pravne sigurnosti?

Poslednjih 20 godina je jasna poruka vlasti građanima – da se prevara isplati. Država Srbija sankcioniše pošten svet i stimuliše prevaru mnogim svojim propisima. Svako ko je zidao bez dozvole, on treba da plati 50 odsto troškova, a svako ko je zidao s dozvolom, trudeći se da dobije dozvolu, treba da plati sto posto. Svako ko legalno uveze kola treba da plati sto posto, ali ako vozi kola na registraciju strane države, Crne Gore, on ne treba da plati. Mogu dva dana da nabrajam gde sve ova država stimuliše prevaru i gde se prevara izdiže na pijedestal nekakve vrednosti. I to se radi i u izbornim kampanjama, sve zarad nekih viših ciljeva zbog kojih mi sada imamo državu koja je, po ustrojstvu svog sistema, gora nego 1987. godine.

Gde tu vidite mesto i ulogu sudstva?

Većina političara na sud gleda kao na nekakav remetilački faktor. Većini političara nije jasno na kojim osnovama funkcioniše sud i ne žele ograničenje svoje apsolutne moći, kako su je oni zamislili, ni zakonom, ni procedurom. Njima to ne treba. Zato donose zakone koji su nedorečeni, gde se ne zna ko je za šta odgovoran i koji nisu efikasni. Kada te zakone donesu, onda od pravosuđa traže da bude efikasno samo u odnosu na njihove konkurente. Oni, u stvari, traže da pravosuđe bude njihova poluga moći i samo takvo pravosuđe za njih je dobro.

Za građane Srbije takvo pravosuđe, pred kojim svi ljudi nisu jednaki i koje nije efikasno, stvara osećaj da žive na rizičnom mestu, gde je moguće da bez sankcija uradite sve što postoji u krivičnom zakonu – od izazivanja rasne netrpeljivosti, izazivanja rata, formiranja paravojski, ucena, pritisaka, ubistava...

Ali sud sudi ono što tužilaštvo tuži. Policija hapsi, a advokatura brani. Da li se i tu igra Žikino kolo i ko ga vodi?

Pravosuđe čine i sud i tužilaštvo i advokatura i ne može da se posmatra odvojeno od rada državnih organa. Ali ako analiziramo ko zastupa optužene ljude iz Državne bezbednosti, tačno se vidi ko zastupa koju vlast. Ako se vratite pet godina unazad, vi vidite da su ti koji sada brane, vrtoglavo napredovali u pravosuđu. Veza između politike i suda, politike i tužilaštva, kao i politike i advokature, faktički postoji i na njoj se predano i temeljno radi. Advokati upiru prstom na pravosuđe, a oni su sami deo problema koji se zove pravosuđe.

Znate li za neki slučaj da je advokat tražio klijentu veliki novac sa objašnjenjem da određeni iznos mora dati sudiji za željenu presudu?

Evo, naš klijent, optužen za saobraćajnu nesreću sa smrtnom posledicom, povukao je predmet iz naše kancelarije i rekao da će mu advokat u Prokuplju za pet hiljada evra izdejstvovati oslobađajuću presudu. I šta se desilo? Dobio je dve godine zatvora. Znači, došli smo do toga da građanin kaže advokatu: „Ja neću tvoje znanje, ja hoću tvoju vezu”. Njega uopšte ne interesuje da se odbrani na zakonit način. On traži advokata koji će mu reći: „Pet hiljada za sudiju”. Koliko je sudija od toga uzeo vidi se po presudi.

A ima li sudija koji uzimaju novac?

Ima, to nije spornoi nije problem da to otkrije ako bi neko hteo to da otkrije. Ja samo mislim da se o korupciji u pravosuđu neuporedivo više priča nego što je to problem pravosuđa.

Šta je veći problem?

Veći je problem arogancija i neznanje pojedinih sudija, potpuno neefikasno procesno pravo i činjenica da ovde i dalje postoji supremacija policije i Državne bezbednosti nad tužilaštvom i sudom, a kod pojedinih tužilaca za ratne zločine sada postoji i strani faktor. U nekim predmetima Specijalnog suda za organizovani kriminal vrlo jasno se vidi uticaj tajkuna na pravosuđe.

Videli ste na koji način je sklonjen tužilac Milan Radovanović, koji je zastupao optužnicu za ubistvo Đinđića. Taj čovek je, posle toga, nažalost, pod bremenom prljavštine, preminuo, a on je samo rekao ono što poslednjih deset godina govore svi tužioci, kao i sudije u Vrhovnom sudu – da se prisluškuju njihovi razgovori.

Kada su hapsili advokata Nemanju Jolovića, reakcija Advokatske komore bila je sramna i takoreći nikakva. Kad pogledamo obrazloženje suda kojim je prihvaćeno jemstvo, onda vidimo i kvalitet te optužnice za „stečajnu mafiju”, a onda je tu zamenik specijalnog tužioca koji kaže da njemu prete iz Republičkog tužilaštva i, valjda, iz Vrhovnog suda da bude protiv tog prihvatanja jemstva, a nikada nije imenovao ko je taj ko sme da preti tužiocu koji je u odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala. Potpuno je jasno koji tajkun stoji iza tog predmeta.

To sve govori o jednoj klimi koja ne može da rodi kvalitetno pravosuđe. Na kvalitetnom pravosuđu se ovde, u stvari, nikad nije radilo. To vlasti ove zemlje iskreno nikad nisu želele. Iz neefikasne i nestručne vlasti, mi ne možemo da dobijemo efikasne institucije.

Nijedna vlast, posle 2000. godine, nije dugo trajala. Čak i da je stručna i voljna, nije imala vremena za temeljnu reformu.

Da bi reforma pravosuđa dala neke rezultate, pod uslovom da postoji strategija i da se ne igra Žikino kolo, potrebno je bar dva mandata vlade. Svakom ministru su potrebne bar dve godine da shvati gde se nalazi.

Bili ste ministar policije kada je počela istraga „Ibarske magistrale”. U četvrtak Vrhovni sud izriče četvrtu prvostepenu presudu. Šta tu ne štima?

Vrlo brzo je utvrđeno da je Državna bezbednost tvorac plana egzekucije. Međutim, na čudesan način prekinuta je istraga u DB-u koju je trebalo da vode inspektori Javne bezbednosti. Ljuba Milanović je taj predmet vrlo brzo rešio i posle toga je bio izbačen iz policije – zbog prevelike revnosti. Bio je i na dobrom putu i kad je reč o otkrivanju Ćuruvijinog ubice, a onda je to prekinuto i on je prebačen na odeljenje lupanja pečata.

Mogu da nagađam motive. Recimo, zato što je tom istragom bio ugrožen neko dosta značajan u DB-u. Kada su oni videli kako se „Ibarska” otvara, videli su i koja je cena tog otvaranja i čini mi se da više nisu mogli da rešavaju probleme po istom obrascu.

DB je vrlo brzo izašao sa nekim krivcima za „Ibarsku” – ponudili su ih i rekli da su to krivci. Ukoliko su oni u tome učestvovali, pošto ne verujem da bi sud donosio toliko puta odluku da oni jesu krivi, a da to nije tačno, onda su oni samo izvođači radova i zato mi je žao što glavni krivac ovakvom presudom neće biti ni dotaknut. A ja ne znam da li je, u stvari, glavni krivac on ili njegova žena i bojim se da će to ikada biti moguće utvrditi.

Kako biste prokomentarisali zahtev SPS-a da porodica Milošević bude abolirana i da Dragoljub Milanović bude pušten iz zatvora?

Kao besmislen. Ne vidim mogućnost da Milanović bude pušten iz zatvora, osim ako ga nekakvim činom abolicije predsednik ne pomiluje, a siguran sam da se to neće desiti. Koliko mi je poznato, Milanović je izdržao oko polovine zatvorske kazne, a tada mu pripadaju, po zakonu, i nekakve mogućnosti, na primer da traži uslovni otpust. Što se tiče porodice Milošević, pitam se kako to da oni uopšte nisu bili okrivljeni u nekim predmetima.

Bili ste kritikovani zbog teze o trećem metku u atentatu na premijera Đinđića, jer advokati optuženih na tome grade odbranu. Šta očekujete od javne sednice pred Vrhovnim sudom u septembru?

Istinu. Ako Vrhovni sud ne utvrdi istinu, onda on služi nečijoj svrsi. Morali su biti izvedeni svi dokazi. Ubistvo Đinđića je politički čin par ekselans. Nekome se tu pravio politički prostor. Kad vi ne utvrdite kome, onda je to strašno dobro polje za međusobna optuživanja. Za mene je interesantna izjava nekih potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova da će se sve saznati kad se otvore strani dosijei. Ali, da bude jasno – nikada se nije desilo da je metak više, koji je ispaljen, nekoga oslobađao odgovornosti. To samo može da bude u glavi jednog bolesnika koji je vršio strahovit uticaj na medije.

Ja sam siguran da ljudi koji su na optuženičkoj klupi jesu učestvovali u atentatu, ali mislim da to nije puna istina. Sud je morao da uradi rekonstrukciju ubistva. Ne postoji nijedan razlog da lažu oni koji su jedini bili spremni da za Đinđića poginu, koji su bili pored njega i svi odreda rekli, dva sata posle atentata, da su čuli ispaljivanje tri metka.

Drugo, nakon događaja, mnogi su uništavali tragove. Mene samo interesuje zašto. Voleo bih da mi neko kaže u kome su se još krivičnom postupku ubuđali tragovi krvi i u kome su još postupku uništeni dokazi, kao što su ulazna vrata na zgradi vlade.

Na koga ste mislili kada ste rekli „bolesnik koji je vršio strahovit uticaj na medije”?

Mislim da je potpuno jasno ko je vršio pritisak na medije i ko je vodio nekakve privatne istrage. Mislim i da je to svima jasno i nemam nameru da nekog imenujem, pa da se onda mlatim po sudu. Potpuno je jasno ko je to u pitanju i kome je sve sugerisano da je premijer ugrožen i da tu niko ništa nije uradio. I za to postoji odgovornost, jer to nije dozvoljeno.

Postoje li ponovo neki kriminalni klanovi, poput „zemunskog”?

Cena narkotika je izuzetno niska i po tome vidite da je Srbiji ponovo potrebna „Sablja”, jer se za pet godina, umesto da je neko nastavio tamo gde su drugi stali, kriminal oporavio, tajkuni postali bahati, a političari, posebno neki ekonomisti, ističu se u nipodaštavanju i gaženju odluka suda.