Milošević sa vrhom DB-a dogovarao ubistva političkih protivnika

Pripadnik JSO-a Nenad Ilić Glavonja (34) je aprila 2003. godine u iskazu policiji naveo kako mu je Milorad Ulemek Legija detaljno opisao sastanak vrha DB-a sa Slobodnom Miloševićem na kome je odlučeno da se ubiju politički protivnici. Iskaz u koji je „Blic nedelje“ imao uvid nije korišćen ni na jednom suđenju i javnost do sada nije bila upoznata s njim.

Službenu belešku o iskazu sačinili su kapetani policije Slaviša Sovtić i Dragan Timotijević. Njima je Ilić 3. aprila 2003. godine u Okružnom zatvoru ispričao da je, nakon što je izazvao iscenirani udes na Ibarskoj magistrali u kojem su ubijena četiri člana SPO-a, pitao Milorada Ulemeka Legiju zašto JSO morao da obavi taj zadatak. Zatim je citirao odgovor tadašnjeg komandanta JSO-a: „Kad već pitaš, reći ću ti. Nakon završetka NATO agresije, održan je jedan sastanak na kome smo bili prisutni Slobodna Milošević, Radomir Marković (tadašnji šef DB-a), Milan Radonjić (šef beogradskog DB-a), Milorad Bracanović (obaveštajni šef u JSO) i ja. Bracanović je bio za to da se ti „zadaci“ izvrše, ali da u njihovom izvršenju ne učestvuje jedinica. Radonjić je rekao samo da to mora da se uradi. Marković je apsolutno bio za to, da se to radi i da u tome učestvuje jedinica. Nakon dva sata, Milošević je prekinuo raspravu i rekao: „Slušaj, komandante, pričamo dva sata i znaš da to mora da se uradi.“

Radomir Marković je, takođe, govorio o naredbi Miloševića da se ubiju politički protivnici, ali on nikada nije spomenuo da su i drugi čelnici DB-a, osim Ulemeka, bili upoznati s tim. Marković je svoj iskaz policiji, u prisustvu advokata i tužioca, takođe dao u aprilu 2003. U njemu je naveo da je Milošević naredio ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. On je još tvrdio da je u početku odgovarao Miloševića od ubistva političkih protivnika. Ova priznanja Markovića korišćena su samo na suđenju za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. On je konačno osuđen na 15 godina za ta dva zločina, a još mu se sudi za Ibarsku magistralu.

Bracanović je nakon 5. oktobra 2000. čak i napredovao u DB-u, tako što je postao šef Sedmog odeljenja (za tajno praćenje i prisluškivanje), a zatim i zamenik šefa BIA, što je bio do početka februara 2003. Priveden je u vreme „Sablje“ i kasnije osuđen pravosnažno na dve godine zatvora, zato što je znao ko je ubio Stambolića a to nije prijavio. U postupku za zločin na Ibarskoj magistrali nije bio ni osumnjičen.

Milanu Radonjiću, koji je na urgenciju Mire Marković postavljen za šefa beogradskog DB-a neposredno pred ubistvo Slavka Ćuruvije, sudi se samo za umešanost u zločin na Ibarskoj magistrali. On je u tom prvostepenom postupku već tri puta oslobađan, a sada mu se za to sudi pred Vrhovnim sudom.

Ilić je, prema navodima službene beleške, govorio kako je od Bracanovića i Radonjića dobijao upustva vezana za Ibarsku magistralu, detaljno opisujući sastanke s njima. On je tada ispričao policajcima kako je vozeći kamion kojim je izazvao nesreću na Ibarskoj magistrali video da su zajedno u jednom automobilu bili Ulemek i Bracanović. Ilić je na početku sudske istrage za ubistvo na Ibarskoj magistrali priznao svoje učešće, ali optužujući samo još jednog kapetana JSO - Nenada Bujoševića, koji je takođe priznao i optužio Radomira Markovića.

Iz iskaza Ilića, kao i izjava nekih svedoka, uočljivo je da su čelnici DB-a Goran Petrović i Zoran Mijatović tokom 2001. insistirali da za političke zločine odgovaraju samo Slobodan Milošević i Radomir Marković. Na suđenjima za zločin na Ibarskoj magistrali Petrović i Mijatović su potvrdili kako su za porodice Ilića i Bujoševića obezbedili prave pasoše s lažnim imenima. Petrović je to obrazložio rečima: „To su naši momci kojima su rekli da likvidiraju albanske teroriste...“

Inače, Ilić je pravosnažno osuđen za atentat na Vuka Draškovića u Budvi na 15 godina zatvora, a sudi mu se pred Vrhovnim sudom, kao neposrednom počiniocu, za ubistvo četiri funkcionera SPO i pokušaj ubistva Draškovića na Ibarskoj magistrali.
U službenoj belešci sa saslušanja Ilića 3. aprila 2003. navodi se, između ostalog, i kako je on sam insistirao da priča o svim zločinima za koje zna i da ističe da je sve počelo sa zločinom na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. U belešci se još dodaje da je Ilić insistirao na celoj priči, iako su policajci hteli da ga saslušaju o budvanskom atentatu 15. juna 2000, ubistvu Stambolića 25. avgusta 2000. i ubistvu Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999.

„Zemunci“ umešani u ubistvo Ćuruvije

Nenad Ilić je govoreći o ubistvu Slavka Ćuruvije prepričao razgovor koji je vodio s pokojnim vođom zemunskog klana Miletom Lukovićem. Luković je tada počeo da priča kako su i „zemunci“ učestvovali u ubistvu Ćuruvije i da su ubice tačno znale gde se novinar nalazi. Lukovića je u priči, prema tvrdnji Ilića, prekinuo Miloš Simović, tako da je ostalo nejasno na koji su način „zemunci“ bili umešani u ubistvo Ćuruvije. Konačnom presudom Vrhovnog suda za budvanski atentat utvrđeno je da su „zemunci“ obezbedili stan u Budvi gde su boravila trojica pripadnika JSO-a, među kojima i Ilić, koji su pokušali da ubiju Draškovića. To je detaljno ispričao i Ilić policiji 3. aprila 2003.

Ilić je i kasnije u policiji saslušan u prisustvu tužioca i advokata samo o budvanskom atentatu, kada je ponovio svoje reči zabeležene u službenoj belešci sa prvog saslušanja. Taj drugi iskaz je korišćen na suđenju za ubistvo Stambolića i za atentat na Draškovića u Budvi.