Stanišić i Cane ojadili Srbiju za 300 miliona evra

Tužiti danas Caneta Subotića za osam miliona maraka ili dolara je smešno. Pa, to nije ni „lilihip” u razmerama stvarnog biznisa kojem je Subotić rukovodio, koji je promovisao i čijeg „ viška vrednosti” je bio krajnji korisnik, kaže u intervjuu za „Blic” Ratko Knežević, bivši insajder u crnogorskoj vladi i kum Mila Đukanovića.

O svojim saznanjima o švercu cigareta, tajnim kanalima, računima i osobama uključenim u taj posao, Knežević je dao i izjavu italijanskoj Direkciji za borbu protiv mafije, nakon čega je, kako je rekao u intervjuu za podgoričke „ Vijesti”, dobio informacije da mu je ugrožena bezbednost. On je tada indirektno optužio Subotića za devet ubistava počinjenih od 1997. godine u Srbiji, Crnoj Gori, kao i za atentat na Ivu Pukanića. Naveo je i da je samo u 1999. i 2000. godini preko računa firmi „Codex” iz Lihtenštajna i „Dullwich” sa Kipra oprano oko 2,3 milijarde nemačkih maraka. Za ove firme, kaže on, istražitelji iz Barija sumnjaju da su ih kontrolisali upravo Đukanović i Subotić...
Koliko je u „duvanskom biznisu” zapravo oštećena Srbija?
- To nam najbolje može reći Nebojša Katić, čovek koji „soli pamet” srpskom narodu o finansijskoj krizi i privredi Srbije. Upravo je njega, zajedno sa Nikolom Miloševićem, Subotićevim sestrićem, državni tužilac Đuzepe Šelzi iz antimafijaške direkcije u Bariju, u svojoj optužnici označio kao čoveka koji je mozak operacije pranja novca preko firmi „ Dullwich” na Kipru i „Codex” u Lihtenštajnu. Ne želim nikako da se „igram” uloge prvog srpskog policajca gospodina Dačića ili tužioca Slobodana Radovanovića. Ipak, ako bi se napravio mali napor i ovom čoveku dao status zaštićenog svedoka, koji bi svoju stručnu ekspertizu zaista uposlio u korist građana Srbije, saznalo bi se tačno na koliko novca na računima u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i na Kipru srpski ministar finansija treba legitimno da položi pravo.
Koliko je to novca?
- Mogu slobodno da procenim da je to jedna trećina novca kojem je u trag ušao Šelzi, što je već od 250 do 300 miliona evra. Ali, to je samo za 1999. i 2000. A šta je sa poslom koji se odvijao od 1995. godine? Dakle, razmislite koje su to sume u pitanju? Srbija se mora početi ponašati kao Italija koja je sa devet ostalih „pogođenih” zemalja EU i Evropskom komisijom tužila tri najveće duvanske kompanije za nelegalno ponašanje i sarađivanje sa njihovom mafijom. Na ime izgubljene dobiti od poreza uzela je lavovski deo od nagodbe koja je postignuta u Njujorku.

MREŽA POSTAJE MREŽICA

Mislite da nije kasno za to?
- To isto Srbija ako ima zdrave pameti treba da uradi, pogotovu što su sve kompanije sada već prisutne na srpskom tržištu kao vlasnici domaćih proizvodnih kapaciteta. Dovoljno je da srpski tužilac pogleda u detalje slučaja članica EU protiv duvanskih kompanija koji se u Njujorku. Italija je pohapsila svu mrežu ljudi koja je radila na tom poslu, osudila je većinu onih koji su pripadali toj mreži, koja vrlo lako menja cigarete kao subjekt svog poslovanja za nešto drugo i opasnije - drogu, oružje, belo roblje... One koje još nije, uglavnom čekaju u zatvoru. Takođe, uzela je svima njima sve što su u međuvremenu nelegalno stekli na ime naplate štete.
Ti poslovi su vođeni u inostranstvu, koliko su u dometu srpskog tužilaštva?
- Obe ove firme su bile vlasništvo Stanka Subotića i, možda, Nikole Miloševića. Koliko je meni poznato, Subotić je tada samo i isključivo bio srpski državljanin, kao i Milošević. Takođe, ne znam zašto već do sada srpski tužilac nije posetio kolegu Šelzija u Bariju. Mnogo toga bi mogao saznati. Ovako, akcija „Mreža” postaje ono što i jeste - „mrežica”.

STANIŠIĆ U IGRI

A šta je sa novcem od 1995? Kakva je tada bila raspodela igrača i Subotićeva uloga?
- Analizirajući retrospektivno strukturu Miloševićeve vlasti devedesetih, vrlo se lako sada može uočiti da se bazirala na dva krila - „ideološkom” koje je predvodila Mira Marković, i „bezbednosno-špijunsko-policijskom” koje je predvodio Jovica Stanišić. Nesumnjivo je danas da je kreator angažmana policijskih i paramilatarnih snaga bio niko drugi nego Jovica Stanišić. On je za finansiranje „tajnog rata” trebao tajni fond. Stanišić kapira neverovatan podatak da se u Srbiji godišnje proda cigareta u vrednosti dve milijarde tadašnjih maraka i da lavovski deo tog obrta pokrivaju duvanska industrije u Vranju i Nišu”. On pokušava da iz tih fabrika naplati novac za tajne fondove, ali tome se suprotstavlja Mira Marković, jer su te fabrike, i kadrovi koji ih vode, pod kontrolom JUL-a. Tada Stanišić dolazi na ideju, znajući za crnogorski angažman na švercu cigareta prema Italiji i na već spremnu strukturu koju vodi Đukanović, počne da „ ubacuje” cigarete na srpsko tržište preko Crne Gore. On je to činio preko proverenih kadrova svoje službe, bez formalnog plaćanja carina, trošarina i poreza na promet tadašnjoj saveznoj ili kasnije srpskoj kasi.

Kojih?
- U svoj posao uzima svoje prijatelje iz Bačke Palanke - Mihalja Kertesa, koga je već pozicionirao kao direktora Uprave carina, te Milorada Vučelića, koga gura kao naslednika Miloševića iz senke, kao kontrapunkt Mirine ideologije. Samo što u ovom slučaju Vučelić poseduje kvalitet više za celu priču, naime - on je prijatelj Marovića i Đukanovića. Oni upravo zahvaljujući poverenju u Vučelića prave ekipu koja će sprovesti u delo „srpski deo” priče najvećeg ilegalnog posla u posleratnoj Evropi, šverca cigareta preko Crne Gore, koji će na posletku imati obrt od više milijardi dolara godišnje.

ULAZAK CANETA

Kako je Subotić ušao u mrežu?
- Prvi kandidat za izvođača posla, čovek koji poseduje trgovačku strukturu, već kontroliše snabdevanje je Vanja Bokan. On je već te 1995. na 1996. godinu imao ekskluzivni ugovor sa Crnom Gorom zahvaljujući svom rođaku, pokojnom Mišku Laliću, direktoru Agencije za razvoj crnogorske vlade, te izdašnom finansiranju DPS-a. Po vlastitom Đukanovićevom priznanju, Bokan je dao dva puta po tri miliona dolara te godine za finansiranje izborne kampanje tada jedinstvenog Bulatovićevog i Đukanovićevog DPS-a.

Ipak, Stanišić nije radio s Bokanom?
- Jovica nije zadovoljan izborom Bokana. Nikako mu se nije sviđalo to što je Bokan od martovskih demonstracija 1991. godine bio i ostao najveći finansijer SPO-a u Srbiji. Nije mu se sviđalo ni to što je preko člana svoje familije tada ima odlične kontakte i sa Šešeljom. Zato treba izmisliti drugog, pogodnijeg „izvođača radova”. Njega nalazi u Bokanovom „učeniku”, Canetu Subotiću koji se preko iznajmljivanja skutera na Kraljičinoj plaži u Miločeru, gle slučaja, već sprijateljio sa Đukanovićevim prijateljima za plažni „preferans” - Mikanom Zecom, Duškom Banom i Željkom Mihailovićem. Kako se Subotić pre toga nije nikada bavio ozbiljnim biznisom velikih razmera, Stanišić mu pridodaje svoje proverene kadrove - Nebojšu Katića, bivšeg „geneksovca”, koji tih godina živi u Londonu. Katić je iskoristio svoje uhodane „Geneksove” šeme za račun Stanišića i Subotića otvorio mrežu firmi na Kipru i u Lihtenštajnu sa računima u tamošnjim bankama, kojima će se organizovati nabavka robe i reciklaža novca koji je sav, zbog prirode posla, morao biti u - kešu.

UPOZORENJE VUČELIĆU

Kako Stanišić stvara mrežu za Subotića? Kako je šire?
- Subotiću je trebala dobra inostrana „podloga”, te boravišna dozvola negde u Evropi, po mogućnosti u blizini sedišta „Filipa Morisa” u Lozani, pa se bira Ženeva. Stanišićeva i Vučelićeva veza tada je bila Duška Milićević, vlasnica ekskluzivnog butika, koja je povezana sa „cvetom” švajcarske of-šor industrije. Ona preko svog muža, vrlo moćnog bankara, daje i legalizuje Subotićev status. Za uzvrat, sve će nabavke robe i usluga, pa time i cigareta, Republici Srpskoj i Radovanu Karadžiću, ići preko gospođe Milićević. Kako bi se uništili svi lokalni dostavljači i stvorio potpuni monopol u korist Subotića, iz posla je izbačen i lokalni budvanski biznismen, partner - „maneken” Svetozara Marovića, Brano Čupić. On je imao Đukanovićevu dozvolu za nekoliko kontejnera mesečno. Na ime mira u kući, Subotić isplaćuje Maroviću apanažu u kešu od sto hiljada maraka mesečno, kako niko ne bi „kamenovao brod” koji uspešno plovi. Jednom se to desilo Vučeliću, kome je uskraćen monopol na delu posla prema Republici Srpskoj. Nakon „prijateljskog” upozorenja, u jednoj budvanskoj noći „kalašnjikovom” je izrešetan Vučelićevo „audi”. On je prihvatio, kao jedan od „direktora”, „zlatni padobran” od desetak miliona maraka i povukao se iz posla.

HELIKOPTERI ZA JOVICU

Gde je završavao novac koje uzimao Stanišić?
- Od profita tog Stanišićevog „ udela”, onog dela koji završava u njegovoj kasi, finansira se Specijalna jedinica. Kupuju se helikopteri „gazele”, američki „hameri”, na stotine „hekler koh” pušaka i snajpera, najsofisticiranija oprema za noćno izviđanje, kako bi u senci napada vojske i lokalnih jedinica, Stanišićeve snage „kontrolisale” i „zastrašivale” teritoriju, čineći ratne zločine. Siguran sam da će ubrzo i ovaj deo „traga novca” naći svoje mesto na suđenju Stanišiću u Hagu, ali i da će Subotić biti pozvan da svedoči o svemu ovome.

Ko je Nebojša Katić
U optužnici tužilaštva iz Barija navedeno je da je novac od šverca cigareta transportovan avionima preko kurira do Nebojše Katića i Nikole Miloševića i ostalih saradnika Stanka Subotića i, kako se navodi, ostavljan u „Bank of Cyprus”. Međutim, tužilaštvo u Bariju nije optužilo Katića ni po kojoj osnovi. Srpskoj javnosti Katić je poznat kao ekonomski kolumnista. U njegovoj biografiji se navodi da je „finansijski i poslovni konsultant i da živi u Londonu od 1992. godine”.
„Do 1998 godine njegova poslovna karijera bila je vezana za beogradski ‘Energoprojekt’. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu”, piše u njegovoj biografiji.