Tokom kampanje objaviti imena donatora

Finansiranje političkih stranaka je već predugo problem koji političke stranke ignorišu, a koji ozbiljno ugrožava svaki napor da se suzbije korupcija u zemlji. Ukoliko ne postoji javnost finansiranja političkih stranaka ne možemo da govorimo ni o ozbiljnoj borbi protiv korupcije, a sve drugo, što u vidu izgovora za ovakvo stanje čujemo od političkih stranaka, je beg od odgovornosti i demagogija, kaže Miodrag Milosavljević za portal Argus.

Koliko je javnost u Srbiji obaveštena o načinima na koje se finansiraju političke stranke?

- Građani Srbije ne znaju ko stoji u finansijskom pogledu iza političkih stranaka jer stranke o tome ćute, a državni organi ne kontrolišu, tako da su povremeni skandali i istraživanja organizacija civilnog društva jedini način redovnog obaveštavanja javnosti. U tržišnoj ekonomiji od investicije se očekuje dobit, te je teško verovati da u slučaju finansiranja političkih stranaka krupni finansijeri ne očekuju ništa zauzvrat i tu se otvara prostor za spekulacije u nedostatku javnosti. Građani su postali osetljiviji na nenamensko trošenje javnih sredstava, a to je dodatno naglašeno u vremenu krize. Nedavna informacija o navodnom izdvajanju milion dolara iz budžeta za rešavanje jednog slučaja uzburkala je javnost i pokazala da je javnost žedna informacija o upotrebi sredstava iz javnih izvora. Međutim, čudi da se gotovo niko ne usuđuje da postavi pitanje da li ćemo dobiti izveštaj o tome kako su parlamentarne stranke potrošile 9 miliona dolara koje će dobiti iz budžeta Srbije u 2009. godini i da li možemo da vidimo kako su potrošile sredstva primljena prethodnih godina. U oba slučaja govorimo o sredstvima poreskih obveznika, samo su standardi drugačiji. Ovakvo stanje je izraz prećutnog paktiranja političkih stranaka po sistemu: vrana vrani oči ne vadi.

U kom pravcu je potrebno menjati Zakon o finansiranju političkih stranaka?

- Ustav Srbije iz 2006. godine je propustio da obezbedi garanciju javnosti finansiranja političkih stranaka kakvu imaju neki drugi ustavi poput nemačkog ili poljskog. O tome bi trebalo voditi računa prilikom naredne ustavne reforme. Kada govorimo o reformi sistema finansiranja stranaka najpre bi trebalo da znamo šta reformama želimo da postignemo, dakle da odredimo ciljeve, a potom i mere kojima ciljeve možemo da ostvarimo. Među najvažniji ciljeve svakako možemo da uvrstimo uspostavljanje javnosti finansiranja stranaka kao načina za sužavanje prostora za korupciju, neprimereni uticaj tajkuna i različitih lobi grupa, ostvarivanje principa vladavine prava i dobrog upravljanja. Međutim, svakako treba voditi računa da finansiranje stranaka ne svedemo samo na pitanje borbe protiv korupcije, već ga treba posmatrati i sa aspekta obezbeđivanja uslova za funkcionisanje političkih stranaka kao nosilaca demokratskog procesa.

Kakve su preporuke?

-Preporuke za unapređenje sistema finansiranja političkih stranaka, koje uključuju izvore finansiranja, ograničenja u pogledu visine i namene sredstava, javnost i kontrolu, dajemo na osnovu petogodišnjeg kontinuiranog praćenja finansiranja stranaka u Srbiji i konsultacija sprovedenih sa predstavnicima političkih stranaka, domaćim i međunarodnim stručnjacima, predstavnicima državnih institucija i novinarima. Usvajanje ovih preporuka vodilo bi većoj transparentnosti i sužavanju prostora za korupciju kao cilju, a potpomoglo bi stabilizaciju partijske scene u Srbiji i unapređenje kvaliteta javnih politika.

Da li treba sadržati sadašnje propise o finansiranju stranaka iz javnih izvora?

-Finansiranje redovnog rada stranaka iz budžeta trebalo bi zadržati na sadašnjem nivou ne samo kao antikorupcijsku meru, već i kao element stabilizacije partijske scene i podizanja kvaliteta rada političkih stranaka, a posredno i državnih institucija čije upravljanje preuzimaju partije koje osvoje vlast. Međutim, učešće u raspodeli jednog dela sredstava iz budžeta bi trebalo omogućiti i političkim partijama koje nisu prešle cenzus koji je prilično visok na nacionalnom nivou. Tako bi se omogućilo lakše funkcionisanje pre svega regionalnim strankama i strankama koje imaju potencijal rasta.

Naš predlog je da cenzus za učešće u raspodeli dela sredstava za finansiranje redovnog rada političkih stranaka bude dva odsto glasova birača koji su izašli na izbore. Ako pogledamo rezultate poslednjih nekoliko izbora jasno je da se radi o proširenju liste stranaka finansiranih iz budžeta za ne više od tri stranke (po rezultatima izbora iz 2008 nijedna stranka se ne bi kvalifikovala po ovom osnovu). Spuštanje praga za finansiranje redovnog rada stranaka iz budžeta na dva omogućava održanje relevantnih regionalnih stranaka i stranaka u formiranju i ublažava efekte rasipanja glasova (iako je ovaj broj drastično smanjen 2008. u poređenju sa ranijim godinama).

Da li je potrebno menjati odredbe koje se odnose na finansiranje izbornih kampanja?

-Potrebno je nastaviti i sa praksom finansiranja izbornih kampanja iz javnih izvora u sadašnjem obimu jer se ovom merom olakšava korišćenje pasivnog biračkog prava, a stranke se oslobađaju dela pritiska za obezbeđivanje sredstava. Međutim, trebalo bi promeniti koncept raspodele sredstava iz budžeta za finansiranje izbornih kampanja. Sredstva iz budžeta za izborne kampanje trebalo bi podeliti u jednakim iznosima svim proglašenim izbornim listama jer ideja nije da se najvećim iznosom kupi poštenje onoga ko je dobio najviše glasova, nego da se obezbede ravnopravni uslovi učešća na izborima. Kako bi se rešio problem stranaka koje bi se u ovakvoj situaciji prijavljivale samo zbog novca bez realnih šansi za uspeh, trebalo bi obavezati sve stranke čije liste ne osvoje minimum jedan odsto glasova birača izašlih na izbore da vrate ova sredstva u budžet.

Naravno, potrebno je obezbediti punu javnost izveštaja o utrošku sredstava koje stranke primaju iz budžeta kako za redovan rad tako i za izborne kampanje.

Šta bi trebalo promeniti kada je reč o finansiranju stranaka iz privatnih izvora?

-Što se tiče finansiranja stranaka iz privatnih izvora smatramo da bi ovaj vid finansiranja morao da bude dominantan uz punu javnost izvora. Jednostavno, stranke nisu državni organi već su udruženja ljudi koji dele jedan set vrednosti, interesa i ciljeva, razumevanje prošlosti, sadašnjosti i viziju budućnosti. Tako i preko spremnosti da prilože sredstva za funkcionisanje stranke možemo da merimo privrženost ljudi ovim idejama i ciljevima.

Zato bi trebalo ukinuti ograničenja ukupnog iznosa prikupljenih sredstava, a ograničenja u pogledu visine zadržati za pojedinačne donacije fizičkih i pravnih lica, kako bi se izbegao njihov dominantan uticaj.

Puna javnost izvora podrazumeva da bi i političke stranke i kontrolna tela morali da objavljuju podatke o donatorima političkih stranaka u roku od tri dana od prijema donacije na internet sajtu i to ime ili naziv donatora, iznos i vrstu priloga, što već postoji kao standard u uporednoj praksi. Pravila u pogledu trajanja kampanje i zabrane reklamiranja na elektronskim medijima izvan kampanje trebalo bi strogo primenjivati. Ograničenje raspolaganja prihodima od imovine stranaka u važećem zakonu izazvalo je mnogo nedoumica, a Ustavni sud još nije odlučio u postupku za ocenu ustavnosti ove odredbe koju je pokrenula Socijalistička partija Srbije.

Da li Zakon o finansiranju političkih stranaka treba da reguliše i imovinu partija?

-Pitanje imovine Saveza komunista i drugih organizacija iz perioda do 1990. trebalo bi regulisati drugim pravilima, a strankama dozvoliti da raspolažu svojim prihodima slobodno i, naravno, uz obezbeđenu punu javnost informacija o vrsti i vrednosti imovine i prihodima od imovine kojom raspolažu. Slobodno upravljanje imovinom je jedno od vrhunskih načela organizovanja demokratskih društava i trebalo bi ga se držati, a probleme u drugim oblastima rešavati nezavisno od finansiranja strnaka.

Najveći problem primene zakona je upravo kontrola. Na koji način je moguće obezbediti punu kontrolu finansiranja političkih stranaka?

- Nadležni za kontrolu finansiranja političkih stranaka - Odbor za finansije Narodne skupštine i Republička izborna komisija su pokazali u prethodnom periodu da ne žele ili ne smeju da vrše povereni posao. Ovakva praksa daleko je od elementarnog principa dobrog vladanja, a da ne pominjemo standarde modernih država i EU. Ukoliko se ne obezbedi funkcionalna, finansijska i personalna nezavisnost Agencije za borbu protiv korupcije, kojoj je dato u nadležnost da kontroliše finansiranje političkih stranaka, i dalje ćemo o kontroli finansiranja političkih stranaka slušati samo na stručnim skupovima i vezano za korupcijske skandale.

Da li će se situacija promeniti kada Agencija za borbu protiv korupcije počne da radi?

-Imajući u vidu jadno stanje nezavisnih tela u Srbiji i nepostojanje volje na strani Vlade Srbije da garantuje poštovanje i izvršenje odluka nezavisnih tela, te demonstriranu neefikasnost u uspostavljanju Agencije, na kontrolu finansiranja političkih stranaka ćemo još neko vreme pričekati, a time i na dalje integracione procese, obzirom da je uspostavljanje efikasnog antikorupcijskog mehanizma ključni zahtev EU. Potrebno je obezbediti sistem sankcija koje će delovati preventivno i to u rasponu od administrativnih, preko prekršajnih do krivičnih. Međutim, kakve god sankcije da su propisane, one neće imati nikakvu, a najmanje preventivnu ulogu ukoliko kontrolna tela i pravosuđe ne budu vršili svoju nadležnost. U prethodnom periodu se pokazalo da su organizacije civilnog društva i mediji dobar, ali i jedini korektiv u ovoj oblasti u Srbiji. Selektivna primena Zakona o finansiranju političkih stranaka iz 2003. godine govori o nepostojanju političke volje da se unese nešto javnosti u finansiranje stranaka, jer da je nje bilo, kao i da su obezbeđeni uslovi za nezavisan rad tela nadležnih za sprovođenje zakona i kontrolu finansiranja stranaka, mogli smo da imamo solidno utemeljenu prvu fazu obezbeđivanja transparentnosti finansiranja stranaka.

Poseban problem je upravljanje javnim preduzećima iz kojih se putem politizacije izvlače sredstva koja što neposredno, što posredno služe za finansiranje stranaka. Centar za primenjene evropske studije, Centar za visoke ekonomske studije i Fond za otvoreno društvo realizuju istraživanje u 4 javna preduzeća o oblicima politizacije, njihovoj rasprostranjenosti i efektima koje proizvode na efikasnost i poslovanje javnih preduzeća. Već prvi nalazi istraživanja pokazuju da se upravljačke strukture menjaju gotovo po automatizmu nakon izbora i da su deo raspodele plena među strankama. Ovo se kasnije odražava na zapošljavanje stranačkih ljudi i na drugim nivoima u javnim preduzećima, ali i rezultira lošim rezultatima poslovanja i niskom efikasnošću.

(Beta)