Širiti a ne sužavati prostor za slobodan pristup

Nesporna vrednost našeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, bez obzira na neke njegove evidentne nedostatke, je činjenica da se zasniva na jednoj koncepciji koja se bez problema može označiti kao izrazito demokratska i liberalna.

Zakonska garancija prava svakog, bez diskriminacije, da zna da li organ vlasti poseduje, u načelu svaku informaciju od javnog značaja, kao i pravo da mu se ta informacija učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji je sadrži, ili na njegov zahtev, kopija tog dokumenta, potvrđuje tu činjenicu.

Ovakva koncepcija nudi realnu šansu da građani, mediji, javnost uopšte aktivnim korišćenjem prava na slobodan pristup informacijama, ne samo uspostave važan mehanizam demokratske kontrole vlasti, nego, još više, i da brojne informacije „prekrivene prašinom“ u arhivama organa vlasti stave u aktivnu funkciju, u funkciju različitih ekonomskih, naučnih, kulturnih i drugih životnih potreba.

Naravno, ovakva koncepcija, i kod nas, kao i u celom demokratskom svetu, morala bi da polazi od toga da je pravo na slobodan pristup informacijama kompleksno pravo, pravo koje ima i svoju aktivnu i svoju pasivnu komponentu. Dakle, osim što je nesporno da javnost odnosno građani imaju pravo da traže i dobiju informacije o radu odnosno u vezi sa radom vlasti, treba da bude nesporno i to da vlast određen bitan deo tih informacija javnosti treba da pruža i onda kada ih niko pojedinačno konkretno ne zahteva.

Znači, da što više njih na različite načine objavljuje. U vremenu u kome živimo, objavljivanje podataka koji su u posedu vlasti na Internetu, svakako je jedan od najpogodnijih načina i zaslužuje posebnu pažnju. Više puta sam, sa žaljenjem konstatovao da naši organi vlasti ni izdaleka dovoljno ne koriste ovaj način i da smo u tom pogledu u zaostatku iza mnogih.

Važno je, čak neophodno, da organi vlasti ulože mnogo više napora u ostvarivanje ovakvog načina komuniciranja sa javnošću. Svaki, i najmanji, korak napred u uspostavljanju takve prakse je nesporno koristan, a shodno tome razume se, svaki korak nazad nije ni najmanje poželjan.

U tom kontekstu je „interesantna“ jedna odredba Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti, koja se tiče obaveza Centralnog registra hartija od vrednosti u vezi sa obezbeđenjem transparentnosti svojinske strukture akcionarskih društava, а koja bi lako mogla biti jedan nepoželjan korak unazad, zbog čega sam smatrao svojom obavezom da pismeno ukažem ministarstvu koje je tvorac Nacrta zakona na potrebu da još jednom oceni valjanost i opravdanost rešenja koje sadrži.

Reč je o odredbi čl. 36. Nacrta zakona, koja glasi: „Centralni registar objavljuje na svojoj internet stranici spisak 10 akcionara koji imaju najveći broj akcija određenog izdavaoca.“

Ovom odredbom menja se član 211. stav 6. važećeg Zakona, koja glasi: „Podaci iz jedinstvene evidencije akcionara izdavaoca su javni podaci i objavljuju se na internet stranici Centralnog registra na način propisan aktima Centralnog registra.“

Već na prvi pogled pada u oči izostavljanje formulacije „podaci iz jedinstvene evidencije akcionara su javni podaci“. Pitanje, koje se sve poruke (ne)svesno na ovaj način upućuju, naravno, ni slučajno nije za potcenjivanje. Jedna od mogućih poruka mogla bi sigurno za posledicu imati, ne isključenje, ali stvaranje dodatnih problema u ostvarivanju prava javnosti da zna, zajamčenih Zakonom o slobodnom pristupu informacijama.

Ipak, ostavimo, za ovu priliku po strani, hipotetičke probleme u vezi sa pristupom ovim informacijama. Dovoljno je samo konstatovati da bi ih, ukoliko ih bude, trebalo rešavati po principu lex specialis, u korist Zakona o slobodnom pristupu informacijama odnosno u korist javnosti.

Za ovu priliku interesantnije je pitanje o kojem sam govorio na početku. Pitanje objavljivanja podataka koji su u posedu organa vlasti na njihovim web site-ovima, na Internetu.

Evidentno je da se pledira za sužavanje obima odnosno količine podataka koji se objavljuju na Internet stranici Centralnog registra., a da se pritom, ne nude nikakvi valjani, ubedljivi argumenti za to. Uostalom, da li je uopšte i moguće naći valjane argumente u prilog broju koji se predlaže ili nekom drugom broju. Zapravo se pitanje svodi na sledeće – objavljivati podatke ili ne objavljivati? Iako razume se, ni slučajno nije prihvatljivo, gotovo da bi se moglo reći, da bi bar apstraktno posmatrano, bilo principijelnije pledirati za to da se podaci uopšte ne objavljuju, umesto da se objavljuju delimično.

Naravno, smatram da na ovo pitanje treba gledati, pre svega, sa stanovišta velikih i za dobronamerne, lako prepoznatljivih, objektivnih, praktičnih prednosti koje javno objavljivanje što više podataka u posedu organa vlasti nudi. Ali uz to, budući da je pravo na slobodan pristup informacijama i ustavom zajamčeno pravo, takođe mislim, da očigledno sužavanje transparentnosti rada jednog za savremeno društvo izuzetno važnog mehanizma kakav je Centralni registar hartija od vrednosti, treba ceniti i u svetlu odredbi čl. 20. st. 2. našeg Ustava, po kojoj se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati.