KAKO ZAŠTITITI INSAJDERA?

Stvaranje bezbednog mehanizma za pritužbe, odnosno ukazivanje na korupciju u javnom ali I privatnomn sektoru od strane zaposlenih, još nije našlo mesta u zakonodavstvu Srbije. To je, međutim, jedna od preporuka Grupe zemalja Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO) koju bi Srbija trebalo da ispuni do kraja ove godine.

Iako ne postoji mehanizam zaštite, u Srbiji se, mada veoma retko, mogu pronaći slučajevi kada su koruptivne radnje ili neke druge štete bile sprečene zahvaljujući informacijama zaposlenih, koji se nazivaju „duvačima u pištaljku", što je bukvalan prevod engleskog izraza „whistlebowling".. To su do sada uglavnom bile telefonske „vruće linije", odnosno brojevi telefona na koje su građani mogli besplatno i anonimno da prijave sumnju na korupciju. Takve telefone ustanovila je pre nekoliko godina republička carina.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja iz 2004. godine, dosta je pomogao da se stvari pokrenu nabolje iako u sebi ne sadrži odredbe o "zaštiti insajdera". Uporedno pravo je pokazalo da, međutim, zaštita „insajdera" može biti razrađena I posebnim zakonom ili odredbama nekih drugih zakona.

Dobra implementacija Zakona o slobodnom pristupu informacijama dovela je i do pojave prvih pravih „insajdera" u Srbiji. Činjenica da je otkrivena velika krađa putarine na autoputu Beograd – Niš, zahvaljujući jednom bivšem zaposlenom u Javnom preduzeću Putevi  Srbije, koji se najpre obratio Povereniku za informacije od javnog značaja, a zatim i policiji, jasno pokazuje da se vremenom i svest javnih službenika i građana menja, ukazao je Dejan Milenković iz JUKOM-a koji se stručno bavi tom problematikom.

Prema njegovim rečima, Predlog Zakona o izmeni i dopuni zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Predlog Zakona o klasifikaciji informacija, kao zakonodavne incijative građana koje su predate Narodnoj skupštini Republike Srbije 22. novembra 2007. godine, u sebi sadrže upravo odredbe o zaštiti „insajdera".

Tom inicijativom predlaže se da se u zakon doda potpuno novi stav koji bi glasio: „Ovlašćeno lice koje, radi ostvarivanja prava javnosti da zna, otkrivanja korupcije ili drugih nezakonitih radnji, suprotno svojim radnopravnim obavezama, omogući slobodan pristup informaciji od javnog značaja, a imalo je razlog da veruje u njenu tačnost ili potpunost, ne može se zbog toga pozvati na odgovornost."

Inicijativu za usvajanje zakona pokrenulo je nekoliko udruženja iz Koalicije za slobodu pristupa informacijama u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava.

Otkriti sumnju, a sačuvati posao

" Duvanje u pištaljku" je savremeni institut međunarodnog prava, a svetska iskustva pokazuju da bi svaki organ vlasti, kao I svaka organizacija privatnog sektora, bez obzira na veličinu, trebalo da ima jasno definisan postupak za rešavanje pritužbi u okviru organizacije. To najčešće nije moguće, jer je kultura ponašanja koja preovladava na radnom mestu takva da se o greškama ne govori javno. Zaposleni se plaše da će zbog odavanja informacije izgubiti posao I naklonost svojih kolega, a takav strah prevladava kada zaposleni na nižim položajima postanu svesni korumpiranosti svojih šefova.

U publikaciji Organizacije za bezbednost I saradnju (OEBS) u kojoj su prikazani najuspešniji postupci za borbu protiv korupcije navodi se zaposleni koji primete greške ili korupciju mogu da ćute o tome, da pokrenu internu proceduru u okviru organizacije, da pokrenu pitanje pred spoljnim organom ili da obelodane informaciju u medijima. Zbog straha, zaposleni se najčešće odlučuju na ćutanje, zbog čega opasnost I dalje postoji.

Zakonom treba omogućiti da se "duvači u pištaljku" obrate sa svojim sumnjama barem dvema vrstama institucija – unutar organizacije I nadzornom telu, kao I, ako je reč o javnom službeniku, organima poput ombudsmana, antikorupcijske agencije ili glavnog revizora. Drugu instituciju mogu da predstavljaju članovi predstavničkih tela, vlade I mediji. Ta opcija se obično uzima kao poslednje ishodište.

Zato je važno da se zaposlenima pruži bezbedan I prihvatljiv put da pitanja pokrenu pred svojim poslodavcem, da bi se loše stvari otkrivale u radnoj fazi I uz minimalne neprijatnosti. Kada je reč o javnosti, ona treba da prati svaki pokušaj kojim se ohrabruje obelodanjivanje informacija od strane "duvača u pištaljku".

Dejan Milenković kaže da je institut "duvača u pištaljku", poseban i veoma efikasan oblik antikorupcijskog mehanizma koji je
uobičajno ugrađen u zakon o slobodnom pristupu informacijama, ali i posebnim zakonima i zakonima koji regulišu tajnost informacija, te da predstavlja zaštitu izvora informacija, odnosno wistleblowers-a ili "insajdera".

Reč je zapravo o pravima o oslobađanju od bilo koje vrste pravne odgovornosti zaposlenog u organima javne vlasti koji je savesno postupajući obelodanio akt korupcije ili drugi protivpravni ili nezakonit akt viših javnih službenika ili funkcionera. Jednostavno, pojedinci koji objave informaciju o kršenju ili nepoštovanju zakona i prava moraju biti zaštićeni.

Pravna zaštita lica koje objave informaciju znači da su oni zaštićeni čak iako su prekršili svoje zakonske i ugovorne obaveze otkrivanjem određene informacije, pod uslovom da su to učinili u dobroj nameri, verujući da je informacija istinita i da se radi o ozbiljnoj stvari od javnog interesa, istakao je Milenković.

Istina ili drugarstvo

Milenković je ukazao da godinama javni službenici nisu pokušavali da javno izraze sumnju o javnoj politici i ponašanju državnih organa, pre svega javne uprave. Oni koji su to činili, pre su osuđivani od strane svog okruženja nego što im se aplaudiralo.. Reč je o svojevrsnom obliku tzv. "organizacione etike" koja ima snažnu ulogu na javne službenike. Jer, organizaciona etika zahteva lojalnost i prihvatanje institucionalnih taktika i politika a zauzvrat pruža "drugarstvo, sigurnost, napredovanje i zajedničku avanturu u zajedničkom poduhvatu".

Prema Milenkoviću, ta etika dominantna je u većini organizacija, a naročito u državnoj. Organizaciona ili birokratska etika često zahteva od članova organizacije slepilo I bespogovorni konformizam u svakom pogledu, tako da javni službenici, bez obzira da li se povinuju šefu zato što su istinski lojalni ili zato što se plaše gubitka posla ili stečene reputacije, povlađivanjem odlučno ispoljavaju svoju personalnu lojalnost radije nego da se kritički postave prema pravim i teškim pitanjima.

U takvom sistemu, "bistri" ljudi koji dovode stvari u pitanje, koji uznemiravaju druge – nisu pravi ljudi, kaže on I ukazuje da se takav sistem polako sve više menja u zemljama zapadne demokratije, između ostalog, i pod uticajem mejđunarodnih dokumenata koji su u međuvremenu doneti.

Tako je 1996. Organizacija američkih država (OAS) usvojila Konvenciju protiv korupcije, koja ujedno štiti službenike koji žele ukazati na povrede. Ova zaštita se oslikava i u konvencijama koje se odnose na korupciju a koje je do sada usvojio Savet Evrope.

Milenković je ukazao na nekoliko zanimljivih primera, kako javni službenik može ukazati na nepravilnosti ili nezakonitosti, i koje već posledice mogu proizaći iz takvog čina.

Primer "Votergejta"

Svakako najdrastičniji primer "insajdera" vezan je za aferu Watergate u SAD koja je dovela ostavke tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona 1974. godine. Mark Felt, bivši zamenik direktora američkog Federalnog istražnog biroa, dostavljala je ključne informacije novinarima Wahsington Post-a Bobu Vudvordu i Karlu Berstinu. Novinarski izvor, nazvan u to vreme „Duboko grlo", u maniru špijunskog trilera, pomogao je dvojici novinara tako što im je davao kratke putokaze i nagoveštaje o detaljima operacije prisluškivanja koja je vođena iz Niksonove Republikanske stranke. Najpoznatiji takav nagoveštaj bio je „sledi put novca" – sugestija koja je kasnije dovela do otkrića veze između provalnika u zgradu Whatergate, sedištu rivalske Demokratske stranke, i donacija Republikancima. Indentiet ovog hrabrog zamenika FBI, bio je čuvan više od tri decenije. Njegov identitet, iz bezbednosnih razloga, i tek po njegovom pristanku, obelodanjen je javnosti tek u maju 2005. godine.

Drugi, noviji slučaj, je stručaj Katherine Gun. Ona je radila kao analitičar u sedištu General Communications, organizacije koja je
poznata kao doušnik britanske Vlade. Početkom 2003. godine ona je dobila kopiju e-maila jednog američkog službenika u kojem su se nalazili detaljni planovi o prisluškivanju diplomata iz zemalja članica Saveta bezbednosti UN-a. Britanija i Amerika su očajnički želele da se izglasa rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi odobrila  njihovu planiranu invaziju na Irak. Gun je bila iznenađena sadržajem poruke, te je kopiju ove poruke prosledila novinarima. Kao posledica objavljivanja ove informacije, vlade obe zemlje su bile veoma osramoćene.

Gun je priznala da je ona prosledila e-mail i na osnovu toga je  optužena za špijunažu. U februaru 2004. godine, tužba protiv nje je
povučena. Špekulisalo se da bi se britanska Vlada mogla još više osramotiti kada bi morala na sudu pokazati sve poverljive dokumente koji bi potvrdili šta je sve korišćeno za pružanje podrške silama u napadu na Irak. U svakom slučaju, u zemlji gde se polovina stanovništva protivi napadima na Irak, činilo se neverovatnim da bi  porota proglasila Gun krivom. Katherine Gun nije bila zaštićena britanskim zakonom. Izgubila je posao i samo je izbegla krivičnu odgovornost, jer se Vlada plašila nastaviti postupak na sudu. Druge zemlje imaju jaču zaštitu za one koji ukazuju na povrede. Južna Afrika  obezbeđuje eksplicitnu zaštitu. Veoma jaku zaštitu pruža i SAD, kako na federalnom nivou tako i u zakonima država-članica.

Potreba za usvajanjem zakona koji bi štitio službenike koji ukazuju na povrede javila se u SAD 1986. godine, kada se srušila svemirska letelica  Challenger. Inžinjeri su kasnije otkrili da su tražili od NASA-e da ne lansira letelicu jer su identifikovali neke tehničke neispravnosti usled kojih bi letelica mogla eksplodirati.

Javni službenici ili podanici

Dejan Milenković je ocenio da podanički sistem javnih službenika dugo dominira u državnom aparatu Srbije. "Kao nasleđeni politički faktor socijalizma u kojoj je Srbija bila u prethodnih 40 godina, a zatim i režima tokom 90-tih godina XX veka, dominiralo je političko shvatanje službenika kao podanika, u kome su funkcionerima i šefovima uvek više odgovarali "Efet Efendije", sikofanti i ulizice, nego oni koji razmišljaju svojom glavom. Problem međutim, proizilazi i iz činjenice što u Srbiji još uvek nije došlo do suštinskog procesa preobražaja države i uprave iz aparata sa monopolom fizičke sile i prinude u državu i upravu koja će biti servisno orjentisana prema samim građanima", kaže Milenković.

On je zaključio da, ipak, slobodan i svestan javni službenik, može već danas biti tzv. "prikriveni insajder", odnosno "neimenovani izvor", pri čemu se izbegava mogućnost arbitrernog otpuštanja, davanja ostavke i mogućeg gubitka plate.