Od skrivanja informacije do pljačke decenije

Pod izgovorom da je određeni podatak tajna, državni organi i javna preduzeća u Srbiji često odbijaju da medijima i građanima pruže na uvid informacije od javnog značaja. Razlozi za „embargo“ nad takvim informacijama neretko nisu opravdani, što otvara sumnju da se od javnosti krije nešto što ne bi smelo.

Sumnje građana i novinara u više navrata bile su opravdane i događalo se da se iza navodnog tajnog podatka krije ozbiljna zloupotreba službenog položaja ili krivično delo.

Otkivanje jedne takve tajne informacije obelodanilo je pljačku decenije u Srbiji koju je sprovodila takozvana „drumska mafija“. Ukazivanje da se iza navodne tajne krije opasna prevara, insajdera koji se „drznuo“ da se se suprostavi kriminalu i bezakonju u državi, stajalo je posla. Državu je skrivanje navodne poslovne tajne koštalo desetak miliona evra.

Drumska mafija, organizovana kriminalna grupa, godinama je pomoću kompjuterskog programa izdavala duple kartice za naplatu putarine na autoputu Beograd - Niš. Radnici su bili svesni da ima mutnih radnji na putevima Srbije, ali su o tome uglavnom ćutali, jer su se bojali da će ostati bez posla. Međutim, jedan od njih, sada bivši radnik Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ Goran Milošević, rešio je da progovori.

Milošević je od 2000. godine radio na naplatnim rampana Vodanj, Kolari i Požarevac. Nije bio stalno zaposlen, već je radio na određeno vreme, po ugovoru na tri i šest meseci. To je, inače, bio uobičajan način zapošljavanja radnika na naplatnim rampama.

Pomoću ugovora na određeno, poslodavac je mogao da kontroliše radnike i preti im otkazima ako se drznu da „gurnu nos“ tamo gde mu nije mesto. Radnici su bili svesni da se na autoputevima obavljaju mutne radnje, ali su rešili da o tome ćute, jer su se bojali da će ih svaka reč uperena protiv firme koštati posla.

Politika preduzeća bila je takva da su radnici između dva ugovora imali po dva, tri neradna dana u radnoj knjižici. Goran Milošević je godinama živeo od ugovora do ugovora, uz redovne manipulacije poslodavaca i pretnje otkazom.

Početkom 2005. godine „pukao mu je film“, pa je sumnje da „nešto smrdi“ u JP „Putevi Srbije“ obelodanio na forumu „Parlament Srbije“. Pokrenuo je raspravu o kriminalu u državnim preduzećima, ne navodeći o kojoj firmi je reč, ali niko od odgovornih nije reagovao.

Međutim, regovali su nadležni u JP „Putevi Srbije“, pa su ga krajem januara 2006. godine ispratili s posla, uz obrazloženje da im radnik poput njega nije potreban.

Milošević je tada rešio da se obračuna sa kriminalom na srpskim putevima, pa je 30. januara 2006. godine otišao na autoput Beograd-Niš i kamerom snimao prolazak vozila. Bio je uveren da se stranim šleperima izdaju „klonirane kartice“, pa ih je zato pratio do Bubanj potoka.

Posle toga je zatražio od JP „Putevi Srbije“ kopiju listinga za sve kartice koje su izdate vozilima na autoputu tog dana. Želeo je da ih uporedi sa snimkom koji je načinio.

Odgovor nije dobio uz obrazloženje direktora preduzeća Branka Jocića da je to „poslovna tajna“.

U rešenju koje je Jocić potpisao navedeno je da Milošević zloupotrebljava pravo na pristup informacijama od javnog značaja „svojim nerazumnim zahtevom za kontrolu rada naplatne stanice za koju nije ovlašćen niti je stručan“.

Milošević se potom obratio povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću, koji je naložio Jociću da omogući uvid u tražene podatke.

Direktor JP „Putevi Srbije“ to nije učinio, već je od Vrhovnog suda Srbije zatražio zaštitu tih podataka. Vrhovni sud mu je, međutim, naložio da podatke ipak dostavi.

Krajem maja policija je uhapsila članove „drumske mafije“, a početkom novembra Milošević je dobio tražene listinge za kartice koje su izdate na autoputu. Ispostavilo se da su njegove sumnje bile opravdane – listing se nije poklapao sa snimkom koji je načinio na autoputu. Mloševićeva kamera zabeležila je pljačku decenije.

Na optužnici Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal našlo se 53 člana „drumske mafije“. Oni se terete da su izdavanjem duplih kartica za naplatu putarine oštetili državu za 6,5 miliona evra.

ZAKONSKA ZAŠTITA

Onemogućavanje pristupa javnoj informaciji, kakav je listing o izdatim karticama, svedoči o onosu Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ prema zakonu, ali ukazuje i na neophodnost zakonskog regulisanja klasifikovanja informacija, i posebno odnosa prema klasifikovanju zarad prikrivanja krivičnog dela.

Oblast tajnih podataka u Srbiji rasuta je sada u 100 zakonskih i podzakonskih akata, i to omogućava prikrivanje podataka u posedu organa javne vlasti a umanjuje efekte Zakona o slobodnom pristupu informacija.

Jedan od autora modela zakona o klasifikaciji informacija Vladimir Vodinelić kaže

da zakon o klasifikaciji koji bi sadržao zabranu stavljanja oznake tajnosti na neki dokuemnt samo da bise prikrilo krivično delo sam po sebi ne može da spreči kriminal, ali može jasno da kaže šta je zabranjeno i da predvidi pravne posledice ogrešenja o zabranu.

Zakon omogućuje da takva zabrana bude delotvorna, tvrdi Vodinelić.

“Svako ko traži pristup informaciji može da ukazuje na to da je ona određena tajnom ne bi li se prikrilo krivično delo. Insajder koji je otkrio takvu informaciju neće pravno odgovarati”, kaže Vodinelić za Betu.

Prema njegovim rečima, preispitivanje opravdanosti da određena informacija dobije status tajne obuhvata i proveru opravdanosti razloga.

Dakle, ako postoji opravdan razlog, insajder neće odgovarati za otkrivanje informacije.