Dostupnost i tajnost

Zakon o slobodnom pristupu informacija u Srbiji se, sve uspešnije, iako sa dosta prepreka, primenjuje već tri godine. Zakon kojim će se urediti postupanje sa tajnim informacijama najavljuje se duže od tri godine, a prva verzija našla se pred javnošću kada su u decembru nevladine organzacije parlamentu predale Model zakona o klasifikaciji informacija i 70.000 potpisa građana koji su ga podržali.

Ta dva zakona, odnosno ta dva principa - dostupnosti i tajnosti već se sada susreću u odredbi važećeg Zakona o slobodnom pristupu. Ta odredba propisuje da se informacija može izuzeti od opšteg principa slobodne dostupnosti ako bi ostvarivanjem prava na pristup bila ozbiljno ugrožena odbrana zemlje, nacionalna ili javna bezbednost, ili medunarodni odnosi, bitno umanjena sposobnost drzave da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, ili ako je reč informaciji za koji je propisima ili sluzbenim aktom zasnovanim na zakonu odredeno da se cuva kao drzavna, sluzbena, poslovna ili druga tajna, a zbog cijeg bi odavanja mogle nastupiti teske pravne ili druge posledice po interese zasticene zakonom koji pretezu nad interesom za pristup informaciji.

Upravo je "zasnovano na zakonu" problem jer je trenutno, kako za Betu kaže Vladimir Vodinelić jedan od autora novog Modela zakoan oklasifikaciji informacija, najopštiji okvir za uređenje te oblasti Uredba o kriterijumima za utvrdivanje podataka znacajnih za odbranu zemlje koji se moraju cuvati kao drzavna ili sluzbena tajna i o utvrdivanju zadataka i poslova od posebnog znacaja za odbranu zemlje koje treba stititi primenom posebnih mera bezbednosti" (Sluzbeni list SRJ, br. 54/94).

Bez zakona o klasifikaciji informacija izuzeci od dostupnosti su u prethodne tri godine često tumačeni kao pravilo pa su mnogi organi pokušavali da prikažu tajnim i one informacije za koje nije bilo osnova. Građani su u takvim slučajevima upućivali žalbe povereniku, on je donosio rešenja, ali uz vladu koja nikada nije pokazala želju da sprovede odluke poverenika i informacije su ostajale neopravdano klasifikovane.

Model zakona o klasifikaciji, pored toga što treba da unese red u sam proces klasifikovanja informacija, predviđa i jasnu odredbu o deklasifikaciji primenom Zakona o slobodnom pristupu: Ovlasceno lice deklasifikuje informaciju i predaje je traziocu na osnovu resenja Poverenika za informacije od javnog znacaja po zalbi trazioca, odnosno na osnovu presude Vrhovnog suda Srbije po tuzbi trazioca, kojom se utvrduje da je interes javnosti da zna pretezniji od interesa po kome se "informacija moze oznaciti tajnom samo ako se odnosi na: nacionalnu bezbednost, spoljne poslove, obavestajne i kontra-obavestajne aktivnosti države, ukljucujuci sisteme, uredaje, projekte, planove, naucna israzivanja, tehnologije i ekonomske i finansijske poslove od znacaja za njih".

LOŠA PRAKSA

Bezbednosno informativna agencija prethodnih godina je bila jedan od najodlučnijih boraca protiv dostupnosti informacija, pa je tako, u odlučnom stavu da su sve informacije kojim raspolaže tajne, ignorisala i odluke Vrhovnog suda Srbije. Jedina odredba Zakona koju je BIA striktno primenjivala bila je ona koja ostavlja prostor da se protiv odluke poverenika pokrene upravni spor. Rec je o nepreciznosti u zakonu pa je i sud kroz praksu pokazao da pravo da pokrene upravni spor ima tražilac informacije a ne prvostepeni organ.

Jedan od upečatljviih slučajeva bio je zahtev Inicijative mladih za ljudska prava da BIA dostavi podatke o broju prisluškivanih građana u 2005. godini. Na zahetv je odgovoreno negativno, pa se nevladina organizacija obratila povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću. Šabić za Betu kaže da je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, procenio da podaci o broju prisluškivanih građana ne zaslužuju da budu zaštićeni oznakom državne tajne, i da je zato naložio da sa njih ta oznaka bude skinuta.

BIA je u januaru 2006. godine podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije za poništenje rešenja poverenika za informacije od javnog značaja, ali je sud tu žalbu odbio, i stao na stanovište da se radi o primeni Zakona o opštem upravnom postupku, po kome BIA uopšte nema pravo na tužbu, kaže Šabić.

"Čak i da je tužba BIA bila dopuštena, ona sama po sebi ne bi odlagala postupanje po rešenju poverenika. Posle odluke Vrhovnog suda postalo je jasno da poverenik rešava i pitanja o dokumentima koji su tajna, i ta činjenica stavlja poverenika u situaciju pojačane odgovornosti", naglasio je Šabić.

BIA ipak nije dostavila informacije pa je na kraju Inicijativa mladih za ljudska u junu 2006. godine prava podnela prekršajnu prijavu protiv direktora Radeta Bulatovića i šefa kabineta direktora BIA-e Nikole Bajića zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Informacija o sudbini prekršajne prijave još nije poznata.

Prethodno je inicijativa uputila i zvaničan zahtev Vladi Srbije da obezbedi da BIA dostavi tražene informacije i poštuje odluke Vrhovnog suda i poverenika. Obezbeđenje izvršenja odluak poverenika je zakonska obaveza vlade. Vlada Vojislava Koštunice nije odgovorila na taj zahtev, osim što je tadašnji ministar pravde Zoran Stojković putem medija "savetovao" BIA da podatke o prisluškivanjima proglasi "državnom tajnom". Konačno, u februaru 2007. godine Inicijativa je podnela Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu predstavku protiv Republike Srbije zbog uskraćivanja pristupu informacijama od javnog značaja.

DOBAR PRIMER

U prethodne tri godine bilo je i retkih dobrih primera deklasifikacije informacija po zahtevima za slobodan pristup.

Bivši direktor Centra za komunikacije Agencije za privatizaciju Rade Šević bio je ovlašćeno lica za postupanje po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja u Agenciji od stupanja zakona na snagu u decembru 2004. godine do marta 2007. godine kada je napustio taj posao. Veliku pažnju javnosti izazvao je slučaj dostupnosti odluke o privatizaciji Mobtela iz 2006. godine.

Mobtel je naime privatizovan na osnovu zaključka Vlade Srbije od 4. aprila 2006. godine i Agencija za privatizaciju je u avgustu iste godine dobila zahtev za pristup toj informaciji. Po zakonu nije bitno ko je kreator informacije, vlada u ovom slučaju, već ko je poseduje te agencija nije ni poricala da ima tu informaciju, ali je problem bio u činjenici da je vlada stavila klauzulu da je reč o strogo poverljivom dokumentu.

Agencija nema uvid u razloge zbog čega je tako klasifikovan, reč je o nezavisnoj instituciji, a ne vladinom organu, kaže Šević za Betu. Zbog toga je tražiocu odgovoreno da agencija nije stavila klauzulu niti može da oceni opasnost po državu u slučjau objavljivanja dokumenta, pa mu je preporučeno da se obrati vladi.

Tražilac se međutim obratio povereniku, koji je zatražio izjasnjenje po žalbi. Odgovoreno mu je da agencija ne moze da sudi o rizicima, a poverenik je doneo rešenje kojim je naložio da se tražiocu dokument dostavi.

Tu je nastao problem, našao sam se u procepu između vladine klasifikacije i poverenikovog rešenja, kaže Šević. Razgovarao sam sa nadležnima i jedino smisleno bilo je da se obratim vladi - generalnom sekretaru Dejanu Mihajlovu - sa zahtevom da se razmotri aspekt stavljanja klauzule. Konačno, dobio sam odgovor da je na sednici razmatran zahtev za skidanje i da se vlada pozitivno izjasnila. Na taj način je omogućeno da se dostavi informacija, i samo je probijen zakonski rok.