Tajne stare pola veka nedostupne

Informacije u Srbiji često se bez jasnih kriterijuma proglašavaju tajnim, a bez jasno utvrđenih kriterijuma za deklasifikaciju, ostaju tajne i kada to zalazi u domen apsurda.

Tako se dešava da građanin od bezbednosne službe ne može da dobije podatke o slučajevima starim više od pola veka.

Sin Stevana Račkova, Đorđe, do danas nije uspeo da dođe do dosijea svog oca, koji je odležao zatvorsku kaznu zbog neslaganja sa partijskim jednoumljem:

“Bez demokratije nema ništa u ovom društvu. Socijalizam i komunizam jesu krasni u teoriji, ali jedna partija ne može da odlučuje o svemu.” Takva izjava svojstvena je demokratskim društvima koja se pozivaju na pravo na slobodu govora i izražavanja mišljenja. Međutim, 50-tih godina prošlog veka ona je Stevana Račkova, poreklom iz Bačke, koštala slobode.

Račkov nije krio svoju demokratsku orjentaciju i antipatiju prema samoupravnom socijazimu, pa je krivično gonjen 1953. godine. Izveden je pred sud po stavu 118 tadašnjeg Krivičnog zakona, pod optužbom da je radio protiv naroda i države.

U istražnom zatvoru proveo je šest meseci. Niko od srpskih advokata nije smeo da ga brani, pa je njegov slučaj preuzeo jedan advokat iz Osjeka. Svedoci u postupku su prvo radili na štetu Stevana Račkova, a onda su pred sudom priznali da su bili pod pritiskom da svedoče protiv njega.

Pola veka posle suđenja, Stevanov sin Đorđe poželeo je da se detaljnije upozna sa istražnim postupkom koji je vođen protiv njegovog oca, presudom koja mu je izrečena i ljudima koji su svedočili u postupku.

Kompletna građa iz tog sudskog procesa navodno je predata Istorijskom arhivu u Somboru još 1974. godine. Đorđe je zatražio dokumenta, ali su mu u Arhivu rekli da su ih izgubili.

Osim presude, Đorđe Račkov želeo je da vidi i dosije koji su službe vodile o njegovom ocu. Za to se još pre dve godine obratio Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) . Rečeno mu je da dosijea nema.

Đorđe Račkov se žalio povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću, koji je odmah reagovao, ali bezuspešno. U nekoliko navrata Račkov je pokušavao da dođe do građe, ali mu BIA do danas nije dostavila dosije.

“Pitanje je šta se dogodilo sa dosijeom mog oca, s obzirom da sam čuo sa su službe tokom ’86. i ’87. godine nosile mnoge dosijee u Sarajevo i tamo ih spaljivali. Neki dosijei su završavali u fabrikama papira, gde su prerađivani”, tvrdi Račkov.

Đorđu danas nije jasno zašto se i dalje kriju informacije koje su stare više od pola veka i koje su bile specifične za jedan potpuno drugačiji društveni poredak od sadašnjeg.

Model zakona o klasifikaciji informacija koji bi Račkovu i drugim građanima omogućio uvid u stare tajne, predat je Skupštini Srbije u novembru. Predali su ga aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava, a potom krenuli u prikupljanje 30.000 potpisa građana koliko je potrebno da se ovaj predlog zakona nađe u skupštinskoj proceduri. Potpisi su predati 7. decembra.

Prema modelu zakona o klasifikaciji informacija najduže se čuva “državna tajna”. Njena tajnost prestaje 15 godina posle klasifikacije informacije, dok tajnost informacije označene stepenom “strogo poverljiva tajna” ističe posle 10 godina.

Poverljiva tajna može da se čuva pet godina, a “interna tajna” dve godine.

Ukoliko nakon isteka roka postoje razlozi da se određena informacija i dalje čuva kao tajna, ovlašćeno lice još jednom produžava rok za prestanak tajnosti. Najduže može da ga produži za period utvrđen za pojedine stepene tajnosti.

Postupak u kojem se utvrđuje prestanak tajnosti informacije je deklasifikacija.

Ovlašćeno lice periodično procenjuje tajnost informacije i na osnovu te procene može da deklasifikuje informaciju ili promeni stepen njene tajnosti.

To čini najmanje jednom u pet godina kada je reč o “državnoj tajni”, dok u slučaju “strogo poverljive tajne” to radi najmanje jednom u tri godine.

Informaciju označeno stepenom “poverljiva tajna” procenjuje najmanje jednom u dve godine, a “internu tajnu” najmanje jednom godišnje.

Nakon što deklasifikuje informaciju, ovlašćeno lice je predaje tražiocu na osnovu rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja, a po žalbi tražioca.

Takođe, mora da je dostavi i na osnovu presude Vrhovnog suda po tužbi tražioca.

Vladimir Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, koji je učestvovao u izradi Predloga zakona o klasifikaciji informacija, kaže da se tajnost informacija mora periodično preispitivati.

“Prilike u društvu se menjaju, pa tajna od juče ne mora danas više zasluživati da to bude”, ukazao je Vodinelić.

Prema njegovim rečima, jedan jedini minut koji tajna informacija provede u nezasluženom statusu predstavlja neopravdan manjak demokratičnosti i transparentnosti vlasti.

“Svako proglašenje neke informacije od javnog značaja tajnom informacijom znači istovremeno isključenje prava javnosti da zna nešto što je od javnog značaja”, dodao je on.

Svrha usvajanja zakona koji klasifikuje podatke jeste sprečavanje nedopuštenog pristupa informacijama koje bi trebalo da budu tajne, kao i neovlašćeno korišćenje tajnih podataka, tvrdi Vodinelić.

U Radnoj grupi koja je izradila Predlog zakona o klasifikaciji informacija i predlog izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od janovog značaja, bili su, pored Vodinelića, poverenik Rodoljub Šabić, Saša Gajin iz Centra za pravne studije i Dejan Milenković iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM).