Srbijom vlada tiranija partija

,,Srbija postaje jedno zanimljivo društvo koje je najbolje opisao profesor Vladimir Goati kada je rekao da se našoj državi dešava - partitotiranija. Na snazi je tiranija partija, koje se ne udružuju da bi što bolje upravljale nego da bi što bolje vladale državom i narodom”.

Ovako za Argus portal danas govori Miljenko Dereta, izvršni direktor nevladine organizacije Građanska inicijativa i čovek koji je 2006. godine imenovan u Savetu za civilno društvo oformljenom pri kabinetu predsednika Republike Srbije. Dakle, predstavnik civilnog sektora koji bi trebalo da bude korektor vlasti, a koji posle svega ipak dodaje da se Srbija nalazi u katastrofalno teškom položaju isključivo zahvaljujući političkim partijama.

Naravno, sa ovakvom konstatacijom nikako se nebi složili upravo političari, međutim, jedno je sigurno, bez politike nema demokratije a bez partija nema politike. Pa gde onda naći meru? Verovatno u strogoj kontroli ali, da li je ona uopšte moguća i poželjna ako se zna da svaka koaliciona partija koja učestvuje u radu vlade, dobija određeni broj ministarstava da njima suvereno upravlja. Na taj način svaka vladajuća partija postaje vladar u sopstvenom feudu, po vertikali, a vlada funkcioniše kao konfederacija,, feuda vlasti,,

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja kaže da zahvaljujući takvoj situaciji premijer de fakto nije premijer svima nego samo ministrima iz svoje partije. Po njegovom mišljenju to je ipak manje zlo nego da vlada uopšte ne funkcioniše kao tim, što je čest slučaj u Srbiji. Ponekad je ministrima koji svoje kolege iz drugih partija doživljavaju kao konkurenciju, zapravo u interesu da ovi drugi rade lošije, zaključuje Šabić.

Feudelizacija zbog podele plena

Međupartijska kontrola jeste bitna i mora da se realizuje, ali ona se ugovara onda kada se prave koalicioni sporazumi jer feudalizacija zapravo i nije stvar ideologije. Nekada je partijski monopol bio opravdan komunističkom ideologijom. U Srbiji danas imamo partijsku državu kao fenomen tranzicije u kojoj se dešavaju procesi privatizacije državne i društvene svojine, grade tržišne i demokratske institucije a sve to da bi se uspostavio poredak koji bi trebalo da nas uvede u Evropsku uniju.

Miljenko Dereta se seća da su stavovi pojedinih saveza komunista, nekada jako bili različiti po pitanju budućnosti, po pitanju ekonomskog razvoja bivše, velike, Jugoslavije.

“Mi danas takve razlike u Srbiji nemamo ni između partija koje su različite i koje navodno zastupaju različite stavove samo zbog toga što im je zajednički imenitelj - podela plena”, kategoričan je on.

Sličnog je mišljenja i ekonomista Milan Kovačević koji dodaje da je u birokratiji Srbije danas upošljeno više ljudi nego što smo svojevremeno imali u Srbiji i Jugoslaviji zajedno. Recimo, jedno najobičnije javno komunalno preduzeće u Nišu koje se bavi odvozom smeća, pranjem ulica, pružanjem pogrebnih uluga zapošljava oko 1.450 ljudi. U Nišu ima 13 sličnih javnih preduzeća i još isto toliko gradskih uprava i službi. Svaka nova vlast u Nišu, upošljavala je i nove ljude bliske svojim partijama, a u međuvremenu su tek retki dobijali otkaz. Javna potrošnja je rasla, a privreda u dubiozama odavno je prestala da bude na kolenima. Zapravo je mrtva.

Komadić vlasti svakome

Profesor dr Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka kaže da se u Srbiji ne radi samo o sistemu političkog plena nego o tome da mi nismo partijsku državu zamenili državom vladavine prava.

“Kako se sređuju međupartijski odnosi nešto raspodele ostaje i za opozicione aktere. Ko god igra u visokoj politici dobio ili izgubio izbore njemu ostaje neki komadić vlasti koji može da donese benefite desetinama hiljada ljudi i to sve dok postoji netržišni sektor koji je dosta razvijen”, kaže Stojiljković.

Pritisak na zapošljavanje u javnim službama partije su iskoristile kako bi ojačale svoju moć. U toj meri su postale autoritane da u njima čak ni omladinci koji lepe plakate ne mogu da napreduju ako ih neko ne preporuči lideru. Na naše pitanje mogu li tako centralizovane partije, koje plaćene funkcije svojim zaslužnim članovima dele isključivo na osnovu lojalnosti a nikako stručnosti, biti nosilac demokratskih promena u društvu, Zoran Živković nekadašnji predsednik vlade Republike Srbije i potpredsednik Demokratske stranke kaže: - Naravno da ne!

“Demokratska stranka je bila najjača u vreme kada je u njoj postojala suštinska decentralizacija. Najvažnije odluke se jesu donosile na Glavnom odboru, ali mi iz lokala nismo svoje šefove zvali svakog dana kako bi se konsultovali sa njima smemo li ili ne da pređemo ulicu ako je na semaforu upaljeno crveno svetlo”, objašnjava on.

Princio lojalnosti

Svaka priča o tranziciji je priča o neophodnosti privatizacije. Ipak, partije kao da to ne žele da znaju. Na sebe su preuzele ulogu nacionalne službe za zapošljavanje, udomljavajući tako podobne, lojalne, najčešće nekompetentne, ali zaslužne aktiviste, fabrikujući tako nova radna mesta. Funkcionalizacija političkog angažmana, kao jedini mogući način rešavanja egzistencijalnih problema, najveći je poraz koji su građani Srbije doživeli nevoljno postajući korumpiranim saučesnicima.

Profesor Stojiljković kaže da bi voleo da vidi kako bi Srbija izgledala kada bi se recimo, konkursom birali direktori velikih medijskih kuća ili velikih infrastrukturalnih preduzeća.

Onda bi, prema njegovim rečima, naš partijski kadar morao da zadovolji makar profesionalizam što bi bio veliki korak napred.

“Trajno iz ove priče možemo izaći samo ako primenimo dve ili tri mere. Prvo, vlasništvo nad mandatom zaista mora da pripada poslanicima koji imaju neposredu vezu sa biračima, drugo moramo menjati izborni sistem da lista ne bude zatvorena u kojoj se atraktivni poslanički kandidati sa početka prebace na kraj, a u parlament se ubace oni podobni iz kruga dvojke. Moraju se odrediti i tokovi novca javnih nabavki “, kaže Stojiljković.

Ekonomista Kovačević, upozorava da budžet za ovu godinu uopšte nije prezentovan Skupštini a da se ne govori o tome da javnost nije dobila informaciju kako je on trošen još od 2002. godine.

“Mene izuzetno nervira kada se kaže kako je ministartvo, neki novac, investiralo u nešto. Olako se troše novci poreskih obveznika tako da bi državni revizor tu zaista bio važan faktor da se ustanovi gde odlaze i kako se troše svi ti novci. U krajnjoj liniji, siguran sam da bi se javna potrošnja smanjila i na taj način. Više novca bi ostalo onima koji dobro posluju, dakle, stanovništvu koje je merodavno da raspolaže svojim prohodima.”, objašnjava ovak ekonomista

Poverenik Šabić takođe upozorava da veliki broj javnih preduzeća, u republici je njih 17 pod državnom kontrolom, nije privatizovan. Nije završen proces ekonomske tranzicije nad subjektima koji su stopostotno privredni.

Partije kao generator korupcije

Po mišljenju Zorana Živkovića, dokle god u Srbiji budu postojala javna preduzeća godišnje ćemo na njima gubiti, sigurno milijardu do milijardu ipo evra.

“To je ogromna cifra, ali na žalost tačna. Novac se gubi što kroz direktnu krađu iz tih javnih preduzeća, što kroz propuštene prilike za poslove koji su mogli da budu urađeni mnogo bolji pri nabavci, prodaji...

Među rešenjima u Ustavu koja cementiraju moć partija da okupiraju državu je i taj da mandat pripada stranci a ne poslaniku, što kao rešenje imaju još jedino neke evroazijske države. Doduše proširena su prava na imunitet čime se verovatno dodatno htela kupiti lojalnost poslušnog poslanika. Jasno je međutim da se bez bilo kakve naročite stručne kvalifikacije dobijaju mesta u upravnim odborima javnih preduzeća i to uz ogromnu novčanu nadoknadu. Dakle, ako ste član upravnog odbora JAT-a, nekog aerodroma, NIS- a, Telekoma, svakog meseca zaradićete od dve do četiri prosečne plate ovih preduzeća.

Nepoštovanjem Zakona o finansiranju političkih partija podstiče se netransparentnost finansiranja a partije postaju značajan generator korupcije. Izveštaji koji se podnose manjakavi su i nekompletni a među političarima postoji prećutni sporazum da se zakon ne mora primenjivati striktno.

Iako nije želeo da precizira, Zoran Živković, ipak tvrdi da zna koliko košta jedna partija na godišnjem nivou.

“Uvek su cifre koje su se pojavljivale u javnosti bile veće nego što se realno trošilo. Razlika između onoga što je javnost saznavala i onoga koliko su zapravo finansijeri davali, završavala je u džepovima funkcionera, kategoričan je naš sagovornik. Sa druge strane profesor Stojiljković dodaje da po njegovom saznanju, na osnovu istraživanja koje je radio CESID, jedna ozbiljna partija godišnje potroši od 7 do 9 miliona evra . Od toga, stranke legalno mogu da potroše 2 miliona evra. Pa gde je razlika? Razlika se pegla u budžetu jer niko me neće ubediti da strane uvek plate baš sve. Ne znam da li još neko veruje u to kako recimo visoka stranačka delegacija plati ručak ili večeru u nekom restoranu. Pa naravno da ne plati jer kafedžija zna da će mu upravo ta stranka kroz neki dan dovesti nekog poznatog i moćnog biznismena koji će nadomestiti sve troškove. Još bolji primer je to da u Srbiji ne postoji ni jedna televizija gde su stranke izmirile baš sve svoje obaveze političkog marketinga iz prethodnih kampanja.

Umrežene interesne grupe raznih partija, podržavajući se međusobno, delegitimišu i diskredituju rad lokalnih, pokrajinskih i republičkih organa vlasti angažmanom nestručnih, politički neiskusnih, korumpiranih, šaljući poruku partijski neangažovanim da im nije mesto u Srbiji. Tu poruku očito razume 70 posto mladih koji ne vide budućnost u ovoj zemlji. I na kraju, epilog ove priče mogao bi se svesti na rečenicu već izgovrenu - život u Srbiji koji bi trebalo da bude herojski i časni čin, postaje rutinski posao organizacije.