Pooštriti kaznenu politiku

Slučaj seksualne eksploatacije u noćnom baru Džet Set u Novom Pazaru u javnosti će ostati upamćen po šokantnom televizijskom snimku vlasnice i devojaka angažovanih u lokalu, kako pred kamerama negiraju medijske navode o prinudnoj prostituciji. Afera koja je potresla celu Srbiju, zbog hapšenja više osoba, uključujući i zamenika javnog tužioca i nekoliko policajaca u tom gradu, označila je prekretnicu u poimanju javnosti o ozbiljnosti tog problema.

U januaru je u Srbiji otkriveno pet žrtava trgovine ljudima, iz Beograda, Vranja, Kruševca i Kragujevca. Tri su bile punoletne, a dve mlađe od 18 i 14 godina. Podnete su četiri krivične prijave protiv petorice osumnjičenih, kaže za Argus glavni policijski inspektor Odeljenja za suzbijanje prekograničnog kriminala i kriminalističko-obaveštajne poslove Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) Snežana Elez.

Prema njenim rečima, u toku 2007. godine policijski službenici MUP-a Srbije podneli su 34 krivične prijave zbog trgovine ljudima. U odnosu na 2006. godinu, kada je podneto 37 krivičnih prijava, to je neznatno smanjenje. Prošle godine krivične prijave podnete su protiv 74 osobe, za razliku od 2006, kada je krivičnim prijavama bilo obuhvaćeno deset odsto više počinilaca, dodaje Elez.

Po policijskoj evidenciji, u 2007. otkriveno je 96 žrtava trgovine ljudima, što je za oko 85 odsto više u odnosu na 2006. godinu kada je evidentirano 56 oštećenih, navela je Elez. Ona naglašava da je broj žrtava mlađih od 14 godina smanjen za oko 65 odsto, ali je otkriveno oko 95 odsto više dece uzrasta 14 do 18 godina.

Tako je, među žrtvama trgovine ljudima prošle godine bilo petoro dece mlađe od 14 godina (13 u 2006), dok je 16 oštećenih uzrasta između 14 i 18 godina, navodi Elez. Žrtve su uglavnom bile državljani Srbije (69) i Albanije (21) i u pojedinačnim slučajevima Turske, Rumunije i Ukrajine. Svi počinioci, osim jednog, imaju srpsko državljanstvo, precizirala je inspektorka MUP-a. Ona je ukazala da su do 2004. žrtve uglavnom bile iz inostranstva, odnosno, iz istočnih zemalja, ali se taj trend promenio nakon uvođenja viznih režima u Rumuniji i Bugarskoj, tako da se sada u Srbiji može govoriti o internoj trgovini ljudima, unutar granica zemlje.

“Žrtve ne znaju da će to postati. Najčešće idu ‘trbuhom za kruhom’ - da traže uhlebljenje. Naročito mlađim ženskim osobama, obećava se dobra zarada na poslovima dens-igračica, konobarica ili bebi-siterki, a na kraju su primorane da se bave prostitucijom”, kaže Snežana Elez i upozorava da je porast broja mlađih žrtava uočen poslednjih nekoliko godina, a kao najprimamljiviju ciljnu grupu trgovci ljudima prepoznaju devojke bez roditelja, staratelja i bliskih rođaka, za kojima nema ko da traga i koje nemaju kome da se obrate za pomoć.

Najunosniji vid kriminala

Trgovina ljudima jedan je od najunosnijih oblika kriminala, u vrhu liste po profitu, odmah iza trgovine drogom i oružjem. Ne poznaje granice i nijedna zemlja nije pošteđena tog problema, naglašava inspektorka i dodaje da je broj žrtava i u svetu u stalnom porastu, dok trgovci ljudima nepresteno menjaju “tehnike” kojima se služe da privuku nove žrtve. Najčešća je, kako kaže, seksualna eksploatacija žrtava, ali su sve prisutniji i prinudni rad i regrutovanje žrtava koje su prisiljene da se bave džeparenjem i prosjačenjem.

U Srbiji je u 2007. identifikovano 26 seksualno iskorišćavanih žrtava, ali i devet radno eksploatisanih i 10 osoba prinuđenih na krađu i prosjačenje. Snežana Elez napominje da policija do počinilaca dolazi na osnovu iskaza žrtve, ali i operativnim saznanjima i uobičajenim policijskim tehnikama. Problem se, kaže ona, javlja kasnije, tokom sudskog postupka, jer mnoge žrtve iz različitih razloga, najčešće iz straha, izbegavaju da svedoče o onome što im se dogodilo.

“Da bi se otkrilo ovo krivično delo, nije dovoljna samo policija, potrebna je aktivnost svih segmenata i pora društva. Značajna je pomoć nevladinih organizacija kojima se žrtve često obrate za pomoć i onda oni javljaju policiji”, objašnjava Elez.

Ona smatra da je za policiju veoma bitno da deluje u okviru Republičkog tima za borbu protiv trgovine ljudima koji čine vladin sektor i nevladine i međunarodne organizacije, jer je problem trgovine ljudima prisutan na celoj teritoriji Srbije u različitim vidovima. Poslednjih godina, primetno je da žrtve koje se eksploatišu na jugu i jugozapadu Srbije, u jednom broju slučajeva potiču iz Vojvodine.

“Svi ti slučajevi su potresni. Iskazi žrtava o tome kako su eksploatisane, maltretirane, izazivaju zgroženost nad postupcima ljudi koji su ih primoravali da se time bave. Pogotovo što te osobe najčešće postaju žrtve zato što veruju prijateljima ili rođacima koji ih uvuku u lanac trgovine ljudima, preprodaju ih, vrbuju i obećavaju dobru zaradu ili posao. Završe kao žrtve, jer je neko zloupotrebio njihovo poverenje. To se najčešće dešava”, kaže Elezova.

Napominje, da se se žrtve vrbuju i putem interneta i oglasima kojima se nude poslovi u zapadnoj Evropi. Umesto toga, završe kao prostitutke, bez slobode kretanja, putnih isprava, zatvorene i dezorijentisane, izložene raznim pretnjama i torturi. Noćni barovi i lokali više nisu jedina mesta gde policija nailazi na prinudnu prostituciju i žrtve trgovine ljudima, već su, sve češće, to i stanovi i kuće, za uzan krug “korisnika usluga”, koji mogu biti otkriveni samo na osnovu iskaza žrtve.

Prema rečima inspektorke policije, za razliku od seksualne eksploatacije, žrtve radnog iskorišćavanja uglavnom su muškarci. U Srbiji je krajem 2006. i u 2007. godini, otkriven slučaj agencije za posredovanje koja je zanatlijama, uglavnom građevinske struke, nudila dobro plaćene poslove u Dubaiju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a ispostavilo se da su ti ljudi dobili upola manje para za posao koji su radili na crno, bez rešenog statusa i pasoša, priča ona.

Govoreći o borbi protiv trgovine ljudima, Snežana Elez naglašava značaj svedočenja žrtava u sudskim postupcima, bez kojih se teško može dokazati. Policija u Srbiji do počinilaca u lancu trgovine ljudima često dolazi i uz pomoć Interpola i saradnjom sa policijama drugih država. Dešava se da iskazi žrtava otkrivenih negde na zapadu Evrope, pomognu i upute policiju na počinioce koji su u Srbiji.

U poslednjih nekoliko godina, dodaje Elez, dosta se promenilo u pristupu i načinima sprečavanja trgovine ljudima, počev od zakonske regulative, kojom žrtve konačno dobijaju taj status i tretman, umesto što su ranije kažnjavane prekršajno i, ako su bile strankinje, proterivane iz zemlje. Poslednjih godina policijski službenici posebno su obučavani kako bi što lakše prepoznali žrtve trgovine ljudima i imali ponudili pomoć.

“Nijedna promena nije laka i ne ide preko noći. Moralo se raditi postepeno da bi se stvari menjale, ali je od svih državnih institucija policija usvojila i počela da primenjuje standarde Evropske unije u odnosu na osobe koje su identifikovane kao žrtve trgovine ljudima”, zaključuje Elez.

Snežana Elez podvlači i da bi bilo dobro da Srbija što pre ratifikuje Konvenciju Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima. Taj dokument stupio je na snagu 1. februara, a zvaničnici Saveta Evrope saopštili su tim povodom da u Evropi svake godine bude prodato više od 600.000 ljudi, među kojima je više od 80 odsto žena. Ocenjeno je da ta konvencija predstavlja kamen temeljac i efektno oružje za borbu protiv modernog ropstva.

Blage kazne

Koordinator za odnose sa javnošću nevladine organizacije za podršku žrtvama trafikinga Astra, Jadranka Veljović kaže da je u Srbiji borba protiv trgovine ljudima znatno bolja od kako su 2006. donete nove zakonske odredbe za to krivično delo. Ona, međutim, ukazuje na suviše blagu kaznenu politiku, jer se u praksi, organizatorima i saučesnicima u trgovini ljudima izriču kazne od nekoliko meseci do dve ili tri godine zatvora.

“Zakonom bi trebalo da budu propisane strožije kazne, jer je u pitanju sudbina dece koja su najčešće žrtve trgovine ljudima. Kada se jednog dana kaznena politika bude promenila – onda je potrebno i da se primenjuje u praksi”, smatra Jadranka Veljović.

Ona dodaje da bi i primena Evropske konvencije sprečila da žrtve prolaze kroz nove slične traume i obezbedila im potpunu zaštitu nakon traumatičnog iskustva – i kao svedocima i kao osobama. Navodi da žrtve trgovine ljudima uvek prolaze kroz istu traumu, sa većim ili manjim posledicama, iako su njihove životne priče različite, kao i načini na koji su dospeli u taj lanac. Za žrtve je period posle izlaska iz tog lanca jednako težak, a proces povratka u “normalan” život dug i mučan, ističe Veljović.

Na SOS telefon “Astre”, od marta 2002. do ove godine obratilo se 260 žrtava, od kojih 101 dete. Prošle godine pomoć je zatražilo 25 žrtava, među kojima desetoro dece. “To je frapantan podatak, ali istinit”, primećuje Jadranka Veljović i objašnjava da se sve prijave prosleđuju policiji, a žrtvama pruža sva pomoć - od lekarskih pregleda, utočišta i posla koji bi im omogućio samostalan život, do pravne zaštite.

Problemi sa kojima su žrtve suočene su mnogobrojni. Osećanje krivice, griže savesti, otuđenost i izostanak podrške porodice su najčešći, a to, kako kaže Veljović, ima veze i sa mentalitetom i predrasudama koje postoje u društvu. Žrtve osećaju strah od ljudi, nemaju poverenja, ne mogu da uspostave bliskost, a nisu u stanju ni da reše socijalni i materijalni status. “Pokušavajući da izađu iz jedne teške situacije, otišle su u nešto što je mnogo gore, a u povratku se opet suočavaju sa velikim problemima”, dodaje ona.

Povećati efikasnost

Misija OEBS ocenjuje da je u Srbiji postignut značajan napredak u kreiranju nacionalne politike za borbu protiv trgovine ljudima, zaštiti žrtava i gonjenju počinilaca, ali da bi bilo neophodno i da se napravi akcioni plan kako bi se postigla još veća efikasnost.

Koordinator programa za ljudska prava u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS u Srbiji Madis Vainoma (Madis Vainomaa) kao dobar potez navodi i to što je 2004. Srbija formirala Agenciju za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima i imenovala nacionalnog koordinatora za borbu protiv tgovine ljudima.

"Bitno je da postoji institucionalno rešenje za brigu o žrtvama trgovine ljudima koje povezuje nevladin i vladin sektor i da država stoji iza toga. To je nešto što je teško naći drugde. Veoma je važno i usvajanje akcionog plana, jer bez toga strategija ostaje mrtvo slovo na papiru", rekao je Vainoma za Argus.

Prema njegovim rečima nakon višegodišnje saradnje OEBS-a i policije, sačinjena je i usvojena nacionalna strategija za borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji koja jedina u regionu nije imala taj dokument. OEBS je mnogo napora uložio i u osnivanje Agencije za koordinaciju pomoći žrtvama trgovine ljudima, koja postoji jedino u Srbiji, pri Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Takav mehanizam, navodi Vainoma, čini funkcionalnim činjenica da iza njega stoji država koja ga finansira i podržava, a služba konsoliduje baze institucija koje su zadužene za pomoć žrtvama i stvara najbolji program zaštite za svaku od njih ponaosob.

"Bitno je što je država preuzela ulogu na sebe, jer ta služba ima pristupa do svih drugih državnih institucija i servisa. Čak se i oni ponekad susreću sa problemima, na primer, u komunikaciji sa lokalnim centrima za socijalni rad", kaže Vainoma.

Nakon što su u Srbiji uspostavljena ta dva instrumenta za sprečavanje trgovine ljudima i podršku žrtvama, preostalo je da se u potpunosti obezbedi efikasna pravosudna zaštita.

"Kaznena politika je problematična i u većini slučajeva nije adekvatna, mada ima i odličnih primera", ističe Vainoma navodeći presudu Specijalnog suda potvrđenu i na Vrhovnom sudu Srbije, kojom su okrivljeni za trgovinu ljudima i prebacivanje devojaka iz Ukrajine u Italiju dobili kazne od šest do osam godina. Ta presuda, objašnjava on, "školski je primer" kako bi sudovi trebalo da rade na procesuiranju trgovine ljudima, jer je bila izgrađena na osnovu otkrića policije, a ne na iskazima žrtava koje su pobegle od makroa i ispričale svoju priču.

"Odmah kada je počelo prebacivanje devojaka iz Ukrajine u Italiju, policija je to otkrila, pratila i presekla. Veoma je delikatan momenat kada policija treba da interveniše jer u nekom trenutku to postaje opasno za žrtve, ali uspeli su dobro da ocene situaciju. Uz odličnu saradnju sa tužilaštvom, na sudu ništa nije bilo sporno", priča Vainoma.

Srbija, po proceni OEBS, manje-više ima neophodne zakone kojima je obezbeđeno efikasno procesuiranje borbe protiv trgovine ljudima, ali je od njihovog postojanja mnogo važnija primena. Dodatna efikasnost, i to u krivično-pravnom sistemu uopšte, biće postignuta usvajanjem zakona o oduzimanju imovinske koristi koji je u pripremi, dodao je Vainoma.

"Misija pomaže Ministarstvu pravde u izradi tog važnog zakona. Svaki sudija može da potvrdi da najviše boli taj udarac po džepu. Ako bude usvojen taj zakon, mislim da imamo minimum alata za sudije i tužioce da rade svoj posao", rekao je predstavnik OEBS-a.

Upitan da li bi promena zakona doprinela da se pooštre kazne za trgovinu ljudima, Vainoma je rekao da blaga kaznena politika nije samo problem u slučaju trgovine ljudima, nego uopšte. On kaže da promena zakona neće automatski biti od pomoći.

"Pokušavamo da pomognemo pravosuđu da dobije adekvatnu sliku, jer još dosta nejasnoća postoji o tome šta je trgovina ljudima i ko su žrtve. Česta je predrasuda da su to strane državljanke, da to ne može da se desi nekome ko je iz Srbije ili nekoj obrazovanoj osobi. To su potpuno pogrešne pretpostavke i praksa pokazuje da žrtva može biti svako", ocenjuje on.

Ističe da OEBS u poslednje dve godine intenzivno u saradnji sa Društvom sudija Srbije organizuje seminare i savetovanja za sudije na lokalnom nivou, koji će biti nastavljeni i tokom naredne tri godine, jer se pokazalo da je to neophodno zbog duboko uvreženih dezinformacija, neznanja i predrasuda.

U prilog tome govori i slučaj dve strane državljanke, uhvaćene sa još jednom osobom u pokušaju prelaska granice, koje su osuđene u prekršajnom i krivičnom postupku zbog posedovanja lažnih ličnih karti i pored toga što su na sudu izjavile da su im bili oduzeti pasoši i da nisu znale gde tačno idu.

"To su sve školski primeri trgovine ljudima i morala bi bar postojati sumnja da taj slučaj nije čist", navodi Vainoma ističući da takav pristup suda pokazuje da u pravosuđu još ne postoji razvijena svest o problemu trgovine ljudima.

Vainoma ukazuje da bi sve službe, vladinog i nevladinog sektora, trebalo da budu otvorene za međuresorsku i organizacionu saradnju, jer je to jedini put kojim se može doći do dobrih rezultata.