Hitno menjati Zakon o finansiranju partija

Tvrdnje nekih političkih partija da nemaju velike i značajne sponzore kao i da svoje predizborne kampanje uglavnom finansiraju od državnog novca, koji u slučaju predsedničkih izbora iznosi 117.000 evra ili 9. 370.363 dinara, jednostavno ne odgovaraju istini. Praksa pokazuje da su političari ne samo ,, debelo sponzorisani,, već da je budžet koji su dobili od države premali da se sa njim sprovede jedna ozbiljna kampanja, pre svege medijska jer najviše novca upravo tamo odlazi.

Prema Zakonu o finansiranju političkih partija, stranke su posle kampanje dužne da Republičkoj Izbornoj komisiji opravdaju svaki utrošeni dinar i to uz odgovarajući račun. Neretko se međutim, događa da one to ne čine, a istini za volju ni RIK nije revnosan u potraživanju i kontroli računa, jer se rok strankama za pravdanje utrošenog novca stalno prolongira u nedogled.

Na srpskoj političkoj sceni, do sada se nikada nije desilo da neka partija trpi sankcije zbog prekoračenja u trošenju novca, kaže prof. dr Vladimir Goati i dodaje da je Zakon o finansiranju političkih partija potpuno ,,atrofirao,, jer se ne primenjuje ni u jednom segmentu.

Primer Poljske

„Najbolji primer rešenja našeg problema, u bivšim komunističkim zemljama, jeste Poljska. Tamo je donet zakon o finansiranju stranaka i formirano nezavisno telo koje ima sopstveni budžet, a državni organi su dužni da postupaju po njihovim zahtevima. Na parlamentarnim izborima u Poljskoj 2001.godine pomenuto telo prihvatilo je samo 35 od 93 finansijska izveštaja. Jedna od kažnjenih partija bila je upravo partija koja je pobedila na izborima i koja je sledeće godine morala da plati kaznu u iznosu od 25 procenata sume koju dobije iz budžeta. Pokazalo se da je ta vrsta kazne efikasnija od krivičnog gonjenja stranačkih lidera, jer su se finansijske malverzacije partija u Poljskoj veoma smanjile.

“Problem je u tome što se o njegovom sprovođenju staraju dva tela koja ne mogu da rade taj posao. Reč je o RIK i skupštinskom Odboru za finansije. Oba tela sastavljena su od predstavnika partija koji po prirodi nisu nezavisni. Ni jedno ni drugo telo nemaju sredstva, pa čak ni kancelarije. To je formula za neuspeh. Ne treba potceniti pamet političara koji su izglasali taj zakon, jer su ga izglasali da bi radili to što rade. A čak ni takav zakon ne poštuju. Jasno je da nikome od političara nije u interesu da novčani tokovi partija kojima pripadaju budu kontrolisani“, kaže Goati koji je i predsednik Transparentosti Srbija, nevladine organizacije za borbu protiv korupcije.

Profesor Goati dodaje da je, po njegovom mišljenju 117.000 evra koliko su dobili predsednički kandidati, za neke od njih, zaista bilo malo novca dok je opet za druge, s obzirom na kampanje kakve su vodili, to bilo premnogo para. Zakon nije dobar i hitno ga treba menjati naglašava profesor Goati, jer dok se to ne dogodi nema ni govora o smanjenju visokog procenta korupcije u našoj zemlji.

Iz izbornih štabova političkih partija nema obaveštenja o tome kako su trošena sredstva u kampanji za predsedničke izbore. Šefovi štabova nisu raspoloženi da odgovaraju na bilo kakva pitanja vezana za finansije, pravdajući to analizom izbornog rezultata koja još uvek nije završena pa prema tome nije ni podvučena crta.

Epak postoje cenovnici na osnovu kojih se može videti bar deo potrošnje tokom izborne kampanje.

Visoke cene

Samo iznajmljivanje ,, Arene,, u Novom Beogradu, odnosno zakup sale za završnu predizbornu konvenciju, Demokratske stranke ili Srpske radikalne stranke, koštao je po 25 000 evra.

U taj iznos nije uračunata utrošena električna energija kao ni porez na dodatu vrednost od 18 odsto koji se plaća posebno. O tome koliko je koštao najam autobusa koji su dovozili pristalice ovih političkih opcija iz najudaljenijih krajeva Srbije u Beograd, ne treba ni diskutovati. Ipak, ono što se pouzdano zna to je da su brendirani, štabski autobusi koje su imali svi predsednički kandidati osim Balinta Pastora, Marijana Rističevića iJugoslava Dobričanina za mesec dana koštali, zavisno od preduzeća koje ih je iznajmljivalo najmanje 4.500, a najviše 20.000 evra koliko je prevozniku ,,Lasti,,, kako nezvanično saznajemo, platio Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije.

Cena zakupa jednog bilborda u političkoj kampanji, na mreži Media Max –a u Beogradu, kretala se od 500 do 3.000 eura. I na ovaj iznos, naravno, treba dodati porez na dodatu vrednost, troškove štampe, lepljenja koje prvi put ne košta ništa, ali već za naredno prelepljivanje po bilbordu staje dodatnih 30 evra. Inače, beogradsko tržište bilborda, čak 60 odsto, zakupili su Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Preostalih 40 odsto otpada na Velimira Ilića, Milutina Mrkonjića i Milanku Maru Karić.

Za razliku od prethodne kampanje sa parlamentarnih izbora Čedomir Jovanović kandidat LDP – a nije zakupljivao bilborde. Njegova medijska kampanja bazirala se, pre svega na televizijskim spotovima. A kako se nezvanično saznaje, samo jedan spot, snimljen za svega tri sata na ulicama Novog Sada, ne mnogo afirmisana agencija, naplatila je jednom kandidatu 10 000 evra. Daleko skuplje prošao je Čedomir Jovanović. Njegove spotove radila je, čuveni mag ovog zanata, Nadežda Milenković za koju važi pravilo da pozlati sve čega se dohvati, kao što je to učinila u reklami za noblice.

Prema rečima direktora agencije AGB Nilsen medija risrč Darka Broćića, tokom ove predsedničke kampanje emitovan je manji broj spotova i bilo je manje iznajmljenih termina nego u kampanji pred prošle parlamentarne izbore. Broćić je istakao da je emitovano ukupno 2.347 spotova, od kojih je Tadić imao 906, Nikolić 467, Čedomir Jovanović 438, Velimir Ilić 340, a Milutin Mrkonjić 1.

Kada se posmatra broj emitovanih sekundi, na prvom mestu je Jovanović sa 30.850 sekundi emitovanih spotova, slede Tadić sa 28.990 sekundi i Nikolić sa 13.839 sekundi. Posmatrano po TV stanicama, najveći broj spotova emitovan je na Televiziji B92 - 462, zatim na Televiziji Pink - 416, dok je na trećem mestu po broju emitovanih spotova Televizija Foks sa 350 predizbornih spotova. Rezultati su slični i kada se pogleda broj emitovanih sekundi po televizijama, pošto je na TV B92 emitovano 21.651 sekundi predizbornih spotova, na "Pinku" 15.870 sekundi, a na "Foksu" 14.855 sekundi. Reklamne spotove u prvom krugu emitovalo je sedam od devet predsedničkih kandidata, svi osim Marijana Rističevića i Jugoslava Dobričanina.

Na prvom programu RTS-a, sekunda spota koštala je 3 500 dinara (44 evra) u jutarnjem programu, dok je u večernjim terminima ispred Dnevnika 2 ili u periodu od 21 do 22 sata sekunda je koštala 10 000 dinara ili 125 evra. U cenovniku koji je direktor komercijale i makretinga RTS, Nebojša Nedeljković, dostavio svojim komintentima stoji još i to da TV spotovi ne mogu biti kraći od 10, ni duži od 30 sekundi. U slučaju da su spotovi duži od 30 sekundi, Nedeljković je upozorio da se cena emitovanja uvećava za 50 odsto.

Spotovi predsedničkog kandidata LDP, Čedomira Jovanovića ,, Život je zakon,, trajali su po 75 sekundi. Dakle, samo jedno emitovanje ovog spota u večernjem terminu na kanalu RTS koštalo je 1.125 000 dinara. Naravno, RTS je davao i popust za vrednost emitovanja tako da je onima koji su na javnom servisu za reklamiranje spotova potrošili preko 24 miliona neto dinara, odobravan popust od 15 procenata.

Plaćeni termini pojavili su se na sedam od deset televizija, a plaćene termine zakupljivalo je šest od devet kandidata. Evidencija o svim emitovanim reklamnim televizijsklm spotovima i plaćenim terminima vođena je na ukupno 10 najvećih televizijskih stanica u zemlji RTS 1, RTS 2, TVB 92, "Pinku", "Avali", "Foksu", "Košavi", "Studiju B", Televiziji Vojvodine 1 i "Enteru".

Tv Košava, televizija sa nacionalnom frekvencijom, za 15 minuta emitovanja predizborne konvencije naplaćivala je 200.000 dinara bez PDV. Reportaža od 5 minuta koštala je 20.000 dinara po minuti. Popusti su odobravani, ali isključivo u skladu sa količinom novca koju je jedna politička partija imala namere da ostavi ovoj televiziji.

Što se tiče, plaćenih termina, nisu loše prošle, kako saznajemo ni regionalne televizije, naročito one u kablu. SRS je samo na dve regionalne televizije, TV Panoniji iz Novog Sada i Televiziji K 9 iz Kragujevca ostavila po 30 000 evra.

Profesorka na Fakultetu političkih nauka Snježana Milivojević kazala je da je monitoring informativnog programa na televizijima sa nacionalnom pokrivenošću rađen sedam dana po šest sati dnevno. Rezultati pokazuju da je na RTS-u emitovan jedan sat i 15 minuta informativnog izbornog programa, što je, kako je ocenila, malo, a na B92 je emitovano dva sata i 29 minuta, dok je na televiziji Pink bilo 13 sati izbornog programa, od kojih su 10 bili iznajmljeni termini.

Jugoslav Dobričanin i Ištvan Pastor kampanju su radili ciljano. Jedan se obraćao Nišlijama a drugi Vojvođanima. Dobričanin je zakupljivao bilborde, svega par njih u gradu na Nišavi, dok je Pastor plaćao televizijske nastupe, ali ne južnije od Bograda. Najviše ga je bilo na regionalnoj subotičkoj Super TV i novosadskoj Panoniji. Cena jednosatne emisije na obe ove televizije, zavisno od večernjeg termina, kretala je i do 300.000 dinara.

Direktor Ebart dokumentacije Velimir Ćurguz Kazimir kazao je da je tokom kampanje u štampanim medijima najviše tekstova bilo objavljeno o kandidatu Demokratske stranke Borisu Tadiću - 254, zatim o Tomislavu Nikoliću (158) i Velimiru Iliću (141).

Kako je pred prvi krug izbora na konfernciji za novinare rekla predsednica NUNS-a, Nadežda Gaće, televizije su se u informativnom programu ponašale neutralno, ali ne i objektivno. Prema njenim rečima, štampani mediji nisu se analitički bavili temama koje su od suštinskog značaja, već su samo prenosili deklarativne izjave političara i pri tom je bilo lako videti "ko je za koga navijao". I za ovakvu vrstu analize u praksi postoji realno objašnjenje. Zašto bi se urednici štampanih medija zamerali kandidatima ako su u njima zapravo svakodnevno videli dobar izvor zarade. Na po četvrtini, polovini pa i čitavoj stranici novina dnevno su se reklamirali kandidati koji su i na ovaj način, kroz plaćeni politički oglas, slali poruke svojim biračima. Najviše ovakvih oglasa imali su Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Primera radi, samo jedna stranica dnevnog lista ,, Kurir,, staje 382.000 dinara za jedan dan, a sa dodatnim porezom od 68.760, ta cena se pela na fantastičnih pola miliona dinara. Tomislava Nikolića je naravno, najviše bilo u dnevnim novinama ,, Pravda,, gde kažu da nije važio cenovnik za politički marketing već je Toma Nikolić flajere sa svojim programom navodno štampao kao običan oglas.

Na kraju ne treba zaboraviti ni, neizostavan, propagandni materijal koji podrazumeva plakate, flajere, upaljače, bedževe za koje je takođe potreban izvstan budžet. Izrada samo jedne stranačke zastave koštalje 798 dinara plus 550 dinara koliko je bilo potrebno platiti za motku od čamovine ili lipe.Čamovina ili lipa sve jedno, ali bez stranačkih simbola i obeležja nije se moglo ni na jedan miting.

I na kraju kada se sve skupi sabere u onih odobrenih 117.000 eura jasno je o čemu govori profesor Goati – da je zakon o finansiranju atrofirao i da ga hitno treba menjati. Ukoliko se želi da finansiranje i partija i kampanja bude javno i pošteno.