Provera tačnosti samo po prijavi

Da li se Republički odbor bavio istragom povodom javnog licitiranja imovinom, kojem prisustvujemo svakodnevno u medijima?

Republički odbor se nije upuštao u izjave političara koje su date medijima i u kojima oni sami iznose svoje imovinske karte, jer u Odboru postoje izveštaji koje su funkcioneri podneli u pisanoj formi i tu naveli svoju imovinu. Dakle, niti Odbor ima službu koja prati njihove izjave tokom predizborne kampanje, niti ima potrebu da, sve i kada bi mogao to da revnosno prati, to sravnjuje dok se na neki drugi način ne ukaže da ono što je u izveštaju i ono što je sada javno saopšteno nije u srazmeri.

Mi se ne bavimo proverom imovine, mi samo evidentiramo. Odbor može samo da proverava na osnovu neke prijave koje je podnelo zainteresovano lice ili neki drugi organ da li je funkcioer u izveštaju o imovini i prihodima naveo tačne podatke. Dakle, da li je propustio nešto da navede ili je naveo nešto netačno. A da se upušta u proveru porekla imovine - to ovlašćenje Odbor nema.

U predlogu novog zakona, koji je ostao neusvojen, postojala je mogućnost da se uvede obaveza da se proverava imovina ili čak prosleđuje istražnim organima, ukoliko se utvrdi da postoji nešto sporno u vezi sa imovinom?

Postoji jedan Nacrt zakona o agenciji za borbu protv korupcije, koji je bio povučen iz skupštinske procedure radi dorade i to je dobro što je urađeno. Bila je održana i jedna javna rasprava pre više od mesec dana. I sada nakon raspisivanja vanrednih izbora neizvesna je sudbina tog akta. Tako da ja ne bih o njemu da govorim jer još uvek nije u formi predloga i još uvek nije u skupštini.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva rada Odbora, koliko se pokazalo da, u zemlji poput Srbije, ima vajde od moralnih sankcija?

Moram reći da je, začudo, bilo nekog efekta. Dosta su funkcioneri respektovali Odbor, a posebno u vreme kada su bili na početku mandata i kada je trebalo voditi računa o reputaciji. Vremenom je, međutim, ta brižljivost slabila. Ali, čak i ove mere kakve su bile, a koje se svode na moralne apele, dale su određene efekte. Tako da možemo reći da smo zadovoljni odzivom funkcionera u pogledu ispunjavanja obaveza za prijavu imovine, naročito ovih na višim funkcijama, dok je u lokalu bio veći problem. Ujedno, zadovoljni smo i činjenicom da je dosta njih, pre nego su se prihvatili određene druge funkcije, tražili mišljenje od Republičkog odbora da li to mogu ili ne. Dakle, nekog efekta je bilo, a naravno da bi ti efekti bili veći da su i mere drugačije i da mere koje Odbor izriče podrazumevaju i vraćanje naknade koju je funkcioner primio baveći se nekom drugom nespojivom funkcijom, kao i plaćanje troškova postupka. A naravno, najviše kada bi te mere imale za posledicu formalno pokretanje postupka za razrešenje i za prestanak funkcije.

U kojoj meri su poštovane preporuke o rezrešenju?

Moram reći da je tu bilo nekih problema, pošto je jedan broj funkcionera to poštovao, ali kod jednog broja je bilo i pokušaja da se te mere ili izigraju ili da se ignorišu. Jedna manji deo ih je ignorisao, a drugi deo je obaveštavao Odbor da je podneo ostavku, koja potom, ispostavilo se, nije bila ni usvojena ili ni razmatrana. Tako je proizlazilo da je funkcioner uslišio preporuku Odbora ali da je to bilo samo na papiru, dok je dupla funkcije i dalje trajala.

Nakon svega, da li se može reći da je pojam sukoba interesa zaista ušao u politički život Srbije? Da li su političari, barem koliko-toliko, prepoznali važnost ovog zakona? I koliko su sami građani svesni šta je to zaista?

Političari su dosad već morali biti svesni ili naučiti šta je to sukob interesa i u kojim se sve poljima on ispoljava, jer smo mi dosta pažnje posvetili edukaciji. Izdali smo dve brošure sa tumačenjima propisa, koje sadrže zbirke naših odluka. Potom, u nizu gradova i opština u Srbiji su održani seminari. Dakle, onaj ko je hteo nešto da nauči imao je dovoljno mogućnosti i prilike da to uradi ne čitajući zakon, nego pohađajući te seminare i čitajući naše odluke i naša mišljenja. Međutim, pitanje je u kojoj meri je to stvar koja ne odgovara funkcionerima i s kojom se oni suočavaju silom prilika i koja je za njih neželjena. A verujem da je tako. Za razliku od javnosti, koja podržava akciju da se spreči sukob interesa, kod mnogih funkcionera postoji imanentna želja da se tome odupru.

Šta su bili najveći problemi u radu Odbora a šta su bila njegova najveća dostignuća?

Meni se čini da su problemi upravo ovi na koje sam ukazao, a to je kod jednog broja funkconera postoji latentni otpor i da se iskazuje na različite načine. Dakle, da postoji jedna stalna tendencija ka ulasku u sukob interesa. A dostignuće Odbora je upravo to što je tu tendenciju uspeo da smanji na jednu prihvatljivu i razumnu meru. I što je ipak u javnosti, uključujući tu i funkcionere, postalo opšteprihvaćeno shvatanje da je to jedna od važnih poluga u borbi protiv korupcije.