Finansiranje (novo)parlamentarnih stranaka

Formiranje nove poslaničke grupe iz koje će se možda izroditi nova stranka za sada je samo politička tema, ali će uskoro možda postati i jednako važna finansijska. S obzirom na to da je „sporazumna deoba imovine i prihoda“ malo verovatna, nova politička grupa će, ako poželi da se organizuje infrastrukturu po celoj zemlji, morati da obezbedi i finansijska sredstva za to. Možda će za takvu nameru moći da računa na pomoć svojih simpatizera ili će pronaći moćne finansijere. Međutim, makar u prvo vreme, neće moći da računa na izvor prihoda koji je veoma značajan za svaku uticajnu stranku u Srbiji – budžet.

Izdašno finansiranje rada stranaka iz budžeta (ove godine 632,5 miliona dinara samo iz republičkog budžeta), koje bi retko koji poreski obveznik kao takvo pozdravio, opravdava se pre svega antikorupcijskim razlozima. Takav vid finansiranja ima uporište i u međunarodnim standardima (npr. u preporukama Saveta Evrope). Uprošćeno gledano, računica je ovakva: 1) stranke sa razgranatom infrastrukturom imaju potrebu za sredstvima koja ne mogu u potpunosti da prikupe od svojih članova; 2) kada stranke, zato što su zastupljene u nekoj skupštini, mogu da utiču na donošenje odluka od javnog interesa, a sa druge strane se nađu u situaciji da ne mogu da podmire svoje potrebe i pariraju konkurentima na političkoj sceni, biće na iskušenju da taj svoj uticaj prodaju onome ko će im obezbediti sredstva (i da tako, omoguće finansijeru sticanje višestruko veće koristi) ili da zloupotrebe javne resurse (ako imaju i izvršnu vlast); 3) ako stranke dobiju deo potrebnog novca iz budžeta, kao neutralnog izvora, iskušenje iz prethodne tačke će biti manje, a samim tim i moguća šteta po javni interes.

Zakonodavac je usvojio rešenje za raspodelu koje je neka vrsta, ne baš najsrećnijeg, kompromisa između sistema „raspodele prema moći“ (to jest opisane „kupovine poštenja“), zadovoljenja interesa malih stranaka i želje da se ne stimuliše ulazak stranaka u parlament bez izbora. Tako smo dobili (član 4 Zakona o finansiranju političkih stranaka iz 2003) rešenje prema kojem novac dobijaju stranke „čiji su kandidati izabrani za poslanike“: 30 posto budžetskog kolača se deli svim takvim strankama na ravne časti, a ostatak (70 posto) srazmerno broju poslaničkih mesta. Novac svakog meseca prenosi Ministarstvo finansija, oslanjajući se na podatke koje dobije iz Skupštine.

Međutim, u primeni ove norme se u protekle četiri godine nailazilo na dileme, a one nisu uvek razrešavane na dosledan način. Na primer, u praksi isplate iz republičkog budžeta, pozivanjem na normu da se novac daje strankama „čiji su kandidati izabrani za poslanike“, to pravo je negirano strankama koje su postajale parlamentarne zahvaljujući poslanicima - prebezima (npr. PŠ) ili zbog rascepa u nekoj parlamentarnoj partiji (stvaranje SDPO). U isto vreme, budžetski novac dobijaju i partije čiji su članovi ušli u parlament kao kandidati drugih stranaka (ovde se ne misli na koalicije, već na pojavu da stranka koja je podnela listu ustupi nekoliko mesta svojim manjim saveznicima). Pri raspodeli dela novca srazmerno učešću u parlamentu (70 posto), pogrešno je gledano početno brojno stanje poslanika (nakon izbora), a ne na stvarno stanje (u momentu isplate). Takvim postupanjem nije poštovano pravilo podele budžetskog novca prema broju poslanika, a mogli smo da dođemo i u paradoksalnu situaciju – da se finansira neka stranka koja ostane bez svih poslanika.

Komprimis koji vodi ka zavisnosti

Kompromisno rešenje iz norme, kombinovano sa njenim neodgovarajućim tumačenjem, ima sledeće negativne posledice za borbu protiv korupcije: stranke koje de facto imaju uticaja na kreiranje političkih odluka, zato što imaju narodne poslanike, nemaju pravo na budžetske prihode i tako postaju zavisnije od drugih izvora finansiranja; stranke čiji politički uticaj biva smanjen zbog podela i dezerterstva, dobijaju količinu novca koja ne odražava to smanjenje uticaja, odnosno svojevrsnu rentu za ostvareni izborni uspeh (iako su, po drugom osnovu, iz budžeta već dobili nakon održanih izbora novac u skladu sa brojem osvojenih mandata); manje stranke koje su u skupštinu obično ušle na tuđim listama i imaju samo jednog poslanika ostvaruju nesrazmerno velike prihode iz budžeta (oko 120 hiljada evra godišnje), čime se stimuliše rasparčavanje političke scene i količina budžetskog novca koja se stavlja na raspolaganje većim učesnicima na političkoj sceni.

Iz mnogih razloga, pa i zbog opisanih nedoumica, potrebne su nam izmene Zakona, koje bi dosledno vezale raspodelu novca sa svrhom finansiranja. U međuvremenu se postojeći zakon mora pravilno primenjivati. Dakle, ako poslanici izabrani ispred SRS naprave novu stranku, ona ne bi, do sledećih izbora ili promene propisa, imala pravo na budžetske prihode; s druge strane, deo „budžetskog kolača“ SRS bi trebalo u narednim mesecima umanjiti za onaj broj poslanika koji u međuvremenu napuste tu stranku.