Međupartijska kontrola

U obilju vesti i nagađanja o formiranju postizbornih koalicija, malo se toga može čuti o borbi protiv korupcije. Samo neki posmatrač koji bi bio neupućen u istoriju srpske politike mogao bi da se začudi zbog toga što stranke listom usvajaju borbu protiv korupcije kao deo paketa o principima vladajuće koalicije, ali ne daju nikakve preciznije odrednice svoje antikorupcijske politike.

U samim pregovorima, pitanja koja neizbežno iskrsavaju su kadrovska rešenja, međupartijska podela resora i kontrola partija nad javnim i državnim preduzećima. Počev od 2004 godine, Vlade su praktikovale vertikalnu podelu moći, tako da jedna stranka, članica koalicije kontroliše i svoja ministarstva i ona preduzeća koja su po prirodi stvari povezana sa tim ministarstvima. Na taj način, pored prilično slabe institucionalne i javne kontrole izostaje i međupartijska koja bi mogla da predstavlja korektivan faktor.

Nešto ranije, u Vladi DOS-a je podela bila nešto drugačija, i bilo je dosta slučajeva gde su zamenici i pomoćnici ministara bili birani iz redova druge partije, a ne one koja je dala ministra. Moglo bi se tvrditi da je tadašnja vlada bila otvorenija za međupartijsku kontrolu, ali i to da je takva kontrola bila rezultat ondašnjeg odnosa snaga između DS i manjih članica koalicije.

U prilog „feudalizacije“ isticana je jasnija odgovornost određene partije za stanje u zauzetom sektoru. Ovaj argument ima smisla, jer je zaista potrebno da birači prepoznaju učinak pojedinih stranaka u vladajućoj koaliciji radi budućeg izbornog opredeljenja. Međutim, istovremeno se širom otvaraju vrata unutrašnjim trvenjima u Vladi, (koja i inače uvek postoje) u vezi sa udelom pojedinih sektora u budžetu i tajmingom donošenja odluka, to jest, podstiče se ostvarivanje partikularnih interesa (vidljivost uspeha u sektoru kao osnov za dalju promociju partije) koje može ići na uštrb ostvarivanja prioiriteta celine (Vlade, odnosno zemlje).

Tokom kampanje, jedino je LDP isticala jasnu rešenost da se prekine sa praksom feudalizacije vlasti (predizborni Manifest, dostupan na web prezentaciji ove partije). Biće zanimljivo videti hoće li ova stranka izdejstvovati primenu tog principa u koalicijama u kojima bude učestvovala. Nakon izbora, predstavnici glavnog političkog igrača za formiranje republičke Vlade, SPS, su danas (28. maj 2008) izašli sa stavovima prema kojima bi u budućoj vladi morala da postoji međupartijska kontrola (ministar i državni sekretar iz različitih partija).

Kada se pregovori završe videćemo da li će se ove najave realizovati. Kako god bilo, treba imati na umu da feudalizacija ima mnoge svoje pipke i da se oni ne završavaju na ministarskim i doministarskim foteljama, već da se prostiru po dubini ministarstava i sa njima povezanim korisnicima javne imovine. Kao drugo, treba imati u vidu da međupartijska kontrola može biti jednako neuspešna kao i da je nema ili čak rezultirati većom štetom. Naime, uvođenjem „novog igrača“ uspeh može da izostane ako taj igrač pristane na stara pravila igre, u zamenu za kupljeno ćutanje. Štaviše, u tom slučaju rasipanje javnih fondova može biti i veće, jer treba zadovoljiti apetite više koalicionih partnera od istog kolača.

Naravno, ova mera se može pokazati i kao dobra, budući da partije imaju mogućnost da efikasno deluju u cilju zaštite svoje reputacije. Ako zamislimo jedno ministarstvo u kojem se sistemski vrše nekakve zloupotrebe, valjalo bi pretpostaviti da bi one bile poznate ljudima iz obe partije koje tim ministarstvom upravljaju. Ako kod makar jedne partije postoji čvrsta rešenost da se zloupotrebe spreče, to se može izdejstvovati (i bez podizanja prašine u medijima) ili dovesti do raspada koalicije. Međutim, čak i u slučaju da volja za borbu protiv korupcije ne postoji ni na jednoj strani, na ovaj način zloupotrebe postaju poznate širem krugu ljudi, što povećava mogućnost otkrivanja i gonjenja korupcije, na primer u slučaju da se odnosi u koaliciji iz nekog razloga vremenom pokvare.

Dakle, kao što se iz ovog kratkog razmatranja može videti, eventualno uspostavljanje međusobne partijske kontrole unutar Vlade, može da donese korisne efekte, ali oni možda neće biti jasno uočljivi posmatračima. U stvari, vidljivost rezultata zavisiće uglavnom od spremnosti samih učesnika u vlasti da ih sa javnošću podele. Kako god bilo, međupartijska kontrola nikada ne može da zameni kontrolu koju vrše nezavisne državne institucije i javnost, zbog čega put borbe protiv korupcije u Srbiji umnogome zavisi upravo od jačanja tih institucija i od interesovanja građana za proces odlučivanja o njihovim zajedničkim parama i interesima.