O Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije

Ovaj tekst predstavlja bitno unapređenu verziju predloga Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koji je prethodna Vlada Srbije utvrdila krajem 2006, ali o kojem Narodna skupština nikada nije raspravljala.

Usvajanjem zakona u postojećem tekstu, Republika Srbija bi ispunila deo svojih obaveza po preporukama Grupe zemalja za borbu protiv korupcije iz 2006-te godine (rok za ispunjenje tih preporuka i podnošenje izveštaja o tome bio je kraj 2007).

Osnov za donošenje ovog zakona je Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije koju je Narodna skupština usvojila decembra 2005. U tom pogledu, u tekstu sadašnje verzije zakona nije došlo do prekoračenja nadležnosti Agencije u odnosu na nadležnosti koje su bile predviđene za nezavisno telo koje se pominje u poslednjem poglavlju Strategije. Međutim, mogućnosti koje Strategija pruža nisu u potpunosti iskorišćene, tako da postoji prostor da se, polazeći od Strategije, pojedine nadležnosti Agencije prošire ili preciznije utvrde nego što se to čini u aktuelnoj radnoj verziji.

Ovim zakonom se regulišu osnivanje Agencije i njene nadležnosti, kao i oblast sukoba interesa, ali se ne zadire u oblast finansiranja partija i izbornih kampanja, u kojoj bi Agencija takođe trebalo da ima značajne nadležnosti. Zbog toga je nužno paralelno sa ovim aktom usvojiti i izmene Zakona o finansiranju političkih stranaka.

Primedbe

Obaveze drugih organa i organizacija prema Agenciji

Osnovni zadatak Agencije jeste da svojim aktivnostima obezbedi sprovođenje Strategije i akcionih planova za borbu protiv korupcije. U tom smislu važno je obezbediti da Agencija dobije pravovremeno potpune podatke o tome u kojoj meri pojedine institucije koje imaju obaveze na osnovu Strategije i akcionih planova (Narodna skupština, ministarstva, posebne organizacije, javna preduzeća, lokalne samouprave itd.) te svoje obaveze i izvršavaju. Iz istog razloga je važno obezbediti da oni koji svoje obaveze ignorišu i zbog čijeg ponašanja opada uspešnost borbe protiv korupcije u zemlji budu za to sankcionisani.

Aktuelna norma člana 26, koja govori o obavezi saradnje drugih organa sa Agencijom i dostavljanja podataka na zahtev Agencije nije dovoljna da obezbedi postizanje ovog cilja, pogotovo kada se uzme u obzir da za njeno kršenje nisu propisane sankcije. Zbog toga bi trebalo uspostaviti odgovarajuće mehanizme odgovornosti, pre svega rukovodilaca institucija koje se ogluše o svoje obaveze iz antikorupcijskih strateških dokumenata ili antikorupcijskih zakona.

Sukob interesa

U ovoj oblasti, koja je znatno bolje uređena nego u aktuelnom Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, postoje i neke oblasti koje je potrebno dodatno urediti. Na primer, trebalo bi razmisliti o tome da se, pored obaveze funkcionera da prijave imovinu koja je njihovo vlasništvo ili vlasništvo članova njihovog domaćinstva, prijave i podaci o imovini privrednih društava koja su u isključivom vlasništvu funkcionera i sa njim povezanih lica (npr. nekretnine, vozila i deonice koje se „vode na firmu“).

Još je značajnije utvrditi na precizniji način svrhu i način obavljanja nadzora iz člana 50 Zakona, kako bi bilo jasnije i javnosti i budućoj Agenciji šta će biti predmet provere i utvrđivanja kršenja zakona, sa kojim drugim organima će Agencija kod nadzora nad imovinskim stanjem sarađivati i tome slično.

Mere koje Agencija izriče

Iako bi Agencija imala nešto veća ovlašćenja kod izricanja mera nego što ih ima sadašnji Odbor za rešavanje o sukobu interesa, trebalo bi razmotriti da li se ta ovlašćenja mogu dodatno pojačati time što bi Agencija ovim zakonom dobila u nadležnost da pokreće postupak za razrešenje ili opoziv funkcionera koji prekrši zakon. Drugi način za povećanje delotvornosti odluka Agencije kojima se nalaže da funkcioneri izvrše određenu nenovčanu obavezu (npr. daju ostavku na nespojivu funkciju, podnesu izveštaj) bilo bi davanje statusa izvršnih isprava odlukama Agencije, nakon čega bi se mogao primeniti i postupak za izvršenje nenovčanih potraživanja iz Zakona o izvršnom postupku, koji podrazumeva sukcesivno povećavanje novčanih kazni za one koji se ne povinuju takvoj odluci.

Prelazne i završne odredbe

U prelaznim i završnim odredbama bi trebalo regulisati još neka pitanja, koja trenutno nisu regulisana. Prvo je to da treba otvoriti mogućnost Agenciji da vodi postupke i zbog kršenja zakona o sprečavanju sukoba interesa, koji su nastali pre početka primene Zakona o Agenciji, a u kojima Republički odbor nije započeo postupak.

Drugi problem je u tome da u praksi možemo doći u situaciju da zakon počne da se primenjuje, da Republički odbor bude dužan da preda dokumentaciju iz oblasti u kojoj radi (1. januara 2009) a da Agencija u međuvremenu ne bude u potpunosti osposobljena da vrši poslove iz svoje nadležnosti (na primer, da ne dobije prostorije, da direktor ne bude izabran, da direktor ne donese podzakonske akte i tome slično. Taj rizik bi u svakom slučaju trebalo izbeći time što bi se početak primene Zakona vezao za momenat kada svi uslovi za efektivni početak rada Agencije budu ispunjeni, a ne za neki određeni datum.

Treći, i to veoma važan problem je nepostojanje odredbe o tome ko je obavezan i u kojem roku da obezbedi uslove za rad Agencije. Svedoci smo da čak i kada takve odredbe postoje (npr. u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama), državni organi (Vlada) ih ne poštuju. Ukoliko takvih odredaba u zakonu nema, još su manje šanse da se obezbedi delotvorna primena zakona u predviđenim rokovima.