Dva suđenja, zaštita službenika i nagrade za otkrivanje korupcije

Na suđenju povodom radnopravnog spora, u kojem bivši radnik „Železnica Srbije“ osporava zakonitost otkaza, nadavno se kao glavna vest pojavila tvrdnja da su „Železnice“ protivno zakonu o javnim nabavkama kupile švedske vozove. Vest nužno pobuđuje pitanje: vodi li se još neki sudski postupak (npr. za oglašavanje ništavosti ugovora, za prekršaj iz Zakona o javnim nabavkama, za zloupotrebu službenog položaja).

Povodom šturog obaveštenja koje je došlo iz suda, nije u potpunosti jasno u kojoj je fazi sudski postupak, da li će bivši radnik „Železnica“ biti vraćen na posao ili se tek očekuje konačna sudska odluka o tom pitanju. Još manje je jasno u kojoj meri i na koji način je sud utvrđivao da je prekršena procedura iz Zakona o javnim nabavkama. Posebno bi bilo zanimljivo videti da li je sud o tom pitanju imao na raspolaganju zaključke nadležnih državnih organa koji bi po prirodi stvari trebalo da su bili uključeni u ispitivanje zakonitosti postupka nabavke.

Taj posao bi mogao da bude u nadležnosti Budžetske inspekcije Ministarstva finansija, a budući da su postojale sumnje u zloupotrebu službenog položaja, o tome je sasvim sigurno svoju reč morala da kaže policija i javni tužilac. Međutim, istina još uvek nije utvrđena ili makar nije saopštena. Građani Srbije, navikli da žive u svetu nerešenih afera, mogu samo da zabeleže još jednu recku. U isto vreme, zakonodavac zalud preti da su neprijavljivanje krivičnog dela i nevršenje zakonskih ovlašćenja da se krivična dela otkriju takođe krivično dela.

S druge strane, na suđenju „drumskoj mafiji“ ponovo je do javnosti dopreo glas Gorana Miloševića, upornog svedoka malverzacija na autoputu, koji nije okrenuo glavu na drugu stranu, već je pokušao da pribavi dokaze i da pokrene mehanizam za otkrivanje kriminala. Goran Milošević je takođe izgubio posao (zato što je „za njegovim radom prestala potreba“). Naravno, postoji i prilična podudarnost između vremena kada je Goran Milošević prikupljao dokaze, koristeći se pravom na pristup informacijama i vremena kada je „prestala potreba za njegovim radom“.

Na ovom suđenju, bivši radnik „Puteva Srbije“ nije predmet zaštite, već svedok iz čijeg iskaza možemo naslutiti mnogo toga – na primer, da suđenje neće obuhvatiti sve koji su umešani ili koji su mogli da spreče krađu putarina ili koji su ometali pribavljanje dokaza o tome.

U isto vreme, od GRECO smo dobili obavezujuću preporuku da „se obezbedi da službenici koji prijave sumnju na korupciju na odgovarajući način zaštite od odmazde“, na čijem ispunjenju ne radimo ama baš ništa. Naravno, kao što vidimo iz prvog primera, sud može da pomogne makar po nekim pitanjima, ali je taj vid zaštite uglavnom nedovoljno neefikasan, čak i kada je reč o hitnim sporovima, kakvi su radni. Ombudsman će možda i ovim radnicima biti od pomoći, ali tek treba da dobije kancelariju i zaposlene, a usled blokade u Skupštini, koja treba da odobri akt o sistematizaciji, još uvek se ne nazire kada će do toga doći.

Bez obzira na to na koji način će Srbiju ocenjivati GRECO, problem je mnogo ozbiljniji od zaštite prava iz radnog odnosa. Na kraju krajeva, ukoliko poslodavac želi da šikanira radnika koji obelodani nepravilnosti i zloupotrebe za to ima hiljadu suptilnijih načina od otkaza, koji mogu dovesti do toga da radnik sam napusti službu.

Srbija mora da učini mnogo više od vraćanja „progovarača“ na posao. Onaj ko uradi posao za državu i umesto njenih kontrolnih tela otkrije problem, zaslužuje da za to bude pravično nagrađen. Takav korak, ako bude dobro osmišljen, može da donese Srbiji stvarni napredak u borbi protiv korupcije. Štaviše, sama država nam je dala povod da o nagradama razmišljamo.

Nedavna i pompezno oglašena odluka da se iz državnog budžeta finansiraju oni koji doprinesu rešavanju tzv. „haškog problema“, veoma je zanimljiva iz raznih razloga (na primer, zakonskog osnova, budžetske klasifikacije). Međutim, ukoliko se takve nagrade mogu deliti po našim propisima, taj primer može da nam posluži kao povod da se i u drugim oblastima nagrađuju ljudi koji doprinesu otkrivanju počinilaca krivičnih dela ili otkrivanju nepravilnosti u radu državnih organa, uključujući i korupciju.

Štaviše, za razliku od mnogih drugih krivičnih dela i otkrivanja nepravilnosti u radu državnih organa i državnih službenika, ovde se može često uočiti i direktna veza – otkrivanje korupcije omogućava da se budžetu donesu uštede u budućnosti ili povraćaj otuđenog novca, pa nagrađivanje treba pre posmatrati kao korisnu investiciju nego kao trošak za državni budžet.