Zaštita oštećenih u krivičnom postupku

U proteklom periodu kod suzbijanja svih vrsta kriminala imovina do koje se dolazilo na nezakonit način, nije oduzimana u krivičnom postupku iako je u Krivičnom zakoniku jasno predviđeno da niko ne može da zadrži imovinu stečenu kriminalom.

To je jedan od najvećih uzroka što se kriminal ne smanjuje jer je suština borbe protiv svih vrsta kriminala oduzimanje imovinske koristi. Ta mera najviše preventivno utiče na potencijalne izvršioce pored, naravno, zatvorske kazne. Kada se ima u vidu činjenica da je u najvećem broju slučajeva oštećena strana bila država ili društveni sektor nejasno je zašto akcenat borbe protiv kriminala nije bio na njezinom oduzimanju.

U najvećem broju slučajeva, kada su na udaru bila društvena svojina i imovina, dešavalo se da predstavnik društvenog sektora nije isticao odštetni zahtev tako da je tužilac odustajao od daljeg gonjenja a nezakonita imovina je ostajala u posedu izvršilaca krivičnih dela.

U takvim ponašanjima leži i tajna uspeha pojedinih novopečenih biznismena i tajna tranzicije.

Uloga društvenog ili javnog pravobranioca koji je trebao da štiti društvenu ili državnu imovinu bila je tako minorna da su bili retki slučajevi da su zahtevali povraćaj imovine ili imovinske koristi koja je ostajala u posedu kriminalaca.

Najvažnije u krivičnom postupku bilo je da se izvršiocima izreknu vremenske kazne, a za povraćaj imovine i imovinske koristi niko nije vodio brigu.

Da bi se poboljšala borba protiv kriminala potrebno je Zakonikom predvideti obavezno oduzimanje imovine i imovinske koristi u krivičnom postupku, jer krivični sud ima najbolji uvid u činjenično stanje, pa prema tome ne postoje prepreke da se o imovinsko pravnom zahtevu ne odluči.

Potrebno je, takođe, osnovati specijalizovanu instituciju u okviru Ministrstva pravde koja bi se starala o privremeno i konačno oduzetoj imovini. Na taj način bi se policija i drugi organi koji učestvuju u otkrivanju ovih krivičnih dela, a i sudovi, rasteretili troškova čuvanja i prodaje te imovine. Nakon izvršene prodaje novac bi se uplaćivao u budžet države i služio bi za poboljšanje uslova rada represivnih organa i njihovog tehničkog opremanja, kao i obeštećenje oštećene strane.

Prema iskustvima nekih zemalja za ovakvu instituciju potreban je mali broj ljudi, za naše uslove ne veći od desetak zaposlenih.

Sve ovo bi se postiglo vođenjem paralelne finansijske istrage u kojoj bi se najpre ustanovljavala imovinska korist pribavljena krivičnim delom, zatim bi se utvrđivala imovina koja može da se oduzme i predlagale privremene mere za njezino oduzimanje. Time bi se krivičnom sudu olakšalo u donošenju pravilne odluke.

Tužilac bi bio taj koji bi rukovodio ovom istragom i zahtevao bi od policije, poreske policije, uprave za sprečavanje pranja novca i drugih institucija relevantne podatke o imovnom stanju izvršilaca krivičnih dela. Ovo je naročito neophodno iz razloga što su izvršioci ovakvih krivičnih dela veoma vešti u skrivanju nezakonito stečene imovine pa oštećeni često puta i ne mogu doći do podataka o skrivenoj imovini. Mnogo imovine i novca u proteklom periodu našlo se na računima i u inostranim zemljama pa je to umnogome otežavalo njezino identifikovanje, zamrzavanje i oduzimanje.

Kada je u pitanju teret dokazivanja da imovina potiče od kriminalne delatnosti, to je do sada bial obaveza represivnih organa odnosno oštećenih. U tom pogledu u međunarodnoj zajednici sve više zemalja prihvata sistem ’’obrnutog tereta’’ dokazivanja, pa u tom smislu i Konvencija iz Palerma i Bečka konvencija predlažu da izvršilac krivičnog dela mora u određenim slučajevima da dokaže zakonito poreklo imovine i prihoda. Ovo se predviđa samo za teška krivična dela. Na taj način bi se tužiocima i sudovima umnogome olakšao posao oko oduzimanja protizakonito stečene imovine.

Te konvencije je naša država potpisala i one će postati deo našeg pravnog sistema. Prema tim Konvencijama naročito se predviđaju obaveze država u pogledu finansijskih institucija - da ne smeju da čuvaju anonimne račune klijenata, da vode tačne evidencije o pravom identitetu klijenata kao i da čuvaju dokumentaciju o transakcijama do pet godina.

Svesni ovakvog načina borbe protiv finansijskog i drugih vidova kriminala, mnogi potencijalni izvršioci bili bi obeshrabreni mogućnošću da već u fazi istrage mogu privremeno ostati bez imovinske koristi a kasnije i trajno. Takav sistem bi sigurno doprineo bezbednosti građana i bio bi od velike koristi za sve.

Pošto su ovi izvršioci krivičnih dela najčešće visokosofisticirani i prvi u vršenju krivičnih dela koriste savremena tehnološka dostignuća, isto tako bi i represivnim organima trebalo omogućiti korišćenje specijalnih istražnih mera i tehnike u cilju kvalitetnijeg prikupljanja dokaza kako bi borba bila ravnopravnija i lakša.

Kod većine krivičnih dela, krivični sud po pravilu nije oduzimao imovinu i imovinsku korist stečenu kriminalom niti je odlučivao o odštetnom zahtevu oštećenih već ih je upućivao na parnicu.

Drastičniji slučajevi „šikaniranja oštećenih u krivičnom postupku“ dešavali su se kada su građani u pitanju. Krivični sud je nakon što je nekoga oglasio krivim u pogledu obeštećenja, oštećene upućivao na parnicu. Možemo li pretpostaviti kako se žrtva kriminala osećala posle završenog krivičnog postupka od susreta u policiji sa barabama i razbojnicima, pa u istražnom i krivičnom postupku sa tim istim „divnim“ momcima. Mnogi od oštećenih su zbog toga odustajali od tužbi za naknadu štete u parnici.

Zato je potrebno izmeniti odredbe Zakonika o krivičnom postupku u tom smislu što bi krivični sud nakon izrečene zatvorske kazne donosio odluku i o obeštećenju oštećenih. Krivični sud ima najbolji uvid u činjenično stanje i ne postoje nikakve prepreke da se donese odluka o imovini i imovinskoj koristi ili obeštećenju oštećenih.

Savremena praksa mnogih zemalja pokazala je da je najteža kazna kriminalcima kada ostanu bez imovine ili imovinske koristi. Isto tako u cilju pravičnosti i oštećeni su dobijali određenu satisfakciju.