Nema naznaka borbe protiv korupcije

Borba protiv korupcije pre svega znači izgradnju institucija demokratske države, tako što će se donošenjem dobrih zakona stvarati uslovi za nezavistan i samostalan rad institucija. Protekla predizborna kampanja je pokazala da u Srbiji i dalje nema uslova za borbu protiv korupcije, i da ih neće ni biti sve dok se slučajevi krupne korupcije budu zloupotrebljavali za predizborne prozivke. Za protekla dva meseca, političke stranke u Srbiji su pokazale da nisu državotvorne, da nemaju kapacitet za izgradnju demokratskog društva jer unutar sebe nisu demokratske, i da, uprkos svim svojim političkim programima, platformama i koalicionim sporazumima, slede samo dva načela – dolazak na vlast po svaku cenu, i korišćenje vlasti da se zadrže postojeće pozicije nekontrolisane moći.

Zakonito i odgovorno raspolaganje javnom imovinom jeste važan stub borbe protiv korupcije. Međutim, ako politička stranka koja je sama učestvovala u zloupotrebi sa poslovnim prostorom u predizbornoj kampanji prozove drugu stranku čiji je lider poklanjao poslovni prostor, onda to nije zalaganje za zakonito i odgovorno raspolaganje javnom imovinom, već propagandni rat aferama koji ugrožava borbu protiv korupcije. Prozivka u kampanji nije borba protiv korupcije, naprotiv, takvom halabukom onaj koji proziva samo hoće da prikrije svoj odnos prema poštovanju zakona i izgradnji institucija – dok govore o korumpiranosti drugih, istovremeno su spremni da sruše svaku instituciju koja im se nađe na putu ka vlasti.

Kao što se problem Kosova ne može rešiti ustavnom preambulom, huškanjem na paljenje ambasada i izolacijom, tako ni problem korupcije ne može da se reši kampanjskim aferama u kojima nas stranački lideri ubeđuju da oni drugi takođe rade nezakonito. Ipak, svaki problem koji građani Srbije smatraju važnim, a koji političke stranke odbijaju da reše, pred izbore postaje predmet zloupotreba u kampanji. Stranke na vlasti od 2000. godine izbegavaju osnivanje Državne revizorske institucije, a opozicija izbegava da koristi mehanizme za parlamentarnu kontrolu trošenja budžetskih sredstava, jer i jednima i drugima odgovara da se ne zna ko ih finansira i kako troše novac koji dobijaju iz budžeta. Jedino tako je moguće da nam u svakoj sledećoj predizbornoj kampanji objašnjavaju probleme za čije nerešavanje i nagomilavanje su sami odgovorni – još uvek smo jedina zemlja u Evropi koja nema Državnu revizorsku instituciju, već umesto nje „reviziju“ trošenja javnih sredstava vrše političke stranke u tabloidskim aferama.

U protekloj kampanji, mnoge stranke su govorile su o korupciji, i to o korupciji drugih, ali ni jedna nije najavila borbu protiv korupcije, podelu vlasti i izgradnju stabilnih institucija koje će moći da ograniče samovolju političkih stranaka i njihovih finansijera. Iz svega što su nam obećali, možemo da zaključimo jedino da će nastaviti da urušavaju institucije, kako bi i dalje mogli da ih zloupotrebljavaju u međusobnim obračunima, da vladaju bez kontrole, i da sakriju za čiji račun sprečavaju izgradnju demokratske države.