Nema razloga za optimizam

Predstojeće objavljivanje godišnjeg globalnog Indeksa percepcije korupcije (CPI), koje će Transparency International organizovati krajem ovog meseca u više od 180 zemalja sveta, ne treba da čekamo sa prevelikim optimizmom. Bilo bi jako dobro, ali je na žalost malo verovatno da naša zemlja bitnije popravi ocenu u odnosu na prošlogodišnju. A i prošlogodišnja ocena na CPI-u, iako najbolja za sada, ipak je bila nezadovoljavajuća i svrstavala nas u grupu zemalja u kojima je korupcija sistemski problem. Zato, kakva god ocena u ovogodišnjem CIP-u bila, treba da bude povod za ozbiljno preispitivanje onog što je država, u okviru antikorupcijskih nastojanja, do sada učinila, a posebno onog što je propustila da učini.

U poslednjih desetak godina od kako je i naša zemlja ocenjivana na CPI-u, naša ocena se popravljala od bukvalno katastrofalnih 1.3 preko 2.4, 2.7, 2.8, 3.0, do prošlogodišnjih, takođe nezadovoljavajućih 3.4. Evidentno je da nekog progresa ima, ali i to da je izuzetno spor i da će nam, takvim tempom trebati nedopustivo mnogo vremena do ocene 5.0 koja se na skali CPI od 0 do 10, smatra prihvatljivom.

Očigledno je da su nam potrebni daleko kvalitetniji rezultati u borbi protiv korupcije. Ostvarivanje rezultata pored strategija, zakona i drugih normativnih dokumenata, podrazumeva i praktično prihvatanje u svetu potvrđenih principa i naravno postojanje i delovanje delotvornih institucija i mehanizama, koji moraju imati na raspolaganju i ovlašćenja i odgovarajuće materijalne pretpostavke.

Međutim, praktično sve institucije koje imaju antikorupcijsku ulogu ili potencijal rade u neadekvatnim, čak izuzetno lošim uslovima. Posebno je zabrinjavajuća, dramatično loša situacija, u kojoj se nalaze Republička uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija, dva organa koji bi trebali da predstavljaju glavne antikorupcijske poluge u oblasti javnih rashoda, koja je tradicionalno, u globalnim okvirima, za korupciju i korupcionaše najatraktivnija.

Uprava za javne nabavke za četrdesetak zaposlenih, koji rade sa velikim količinama, često delikatnih dokumenata, ima na raspolaganju samo 150 m² poslovnog prostora. Državna revizorska institucija, nema na raspolaganju bukvalno ništa. Ovaj problem nije od juče već je godinama evidentan, ali ipak nije rešavan. Ovakva situacija se više jednostavno ne sme tolerisati jer je, ne samo štetna po ugled ovih organa i države uopšte, nego ima i realne reperkusije u šteti koja se meri stotinama miliona evra, šteti koju bi ovi organi, ako bi funkcionisali u normalnim uslovima mogli da spreče.

Na sličan način treba gledati na očigledan otpor odnosno docnju u afirmaciji principa što veće transparentnosti, odnosno preglednosti poslovanja u radu organa javne vlasti, posebno kad su u pitanju raspolaganja javnim novcem i dobrima. Najveći broj problema javnost ima upravo kada je reč o ovim informacijama. Ako se žele antikorupcijski rezultati važno je, čak neophodno da se bez dileme, u praksi, potvrdi obaveza svih organa vlasti, svih koji raspolažu javnim sredstvima da čak i u odsustvu konkretnih specifičnih zahteva, na rutinskoj, proaktivnoj osnovi što više ovakvih informacija na konkretan, razumljiv, dokumentovan način čine dostupnim javnosti, uključujući svakako i njihovo objavljivanje na Internetu. A razume se, da je od ogromnog značaja da pozitivan primer u tom pravcu daju oni najviši i najodgovorniji, republički organi vlasti.“