Povodom tri godine rada Poverenika

Poverenik za informacije od javnog značaja obeležio je 3 godine efektivnog delovanja. Od 1. jula 2005. godine, kad su obezbeđeni minimalni uslovi za početak rada u Službi Poverenika za informacije registrovano je 4.668 predmeta, većinom žalbi, a rešeno 3.928. Oko 90 odsto onih kojima su prethodno bile uskraćene informacije od javnog značaja, dobili su ih nakon obraćanja Povereniku za informacije. Oko 7 odsto žalbi je odbijeno ili odbačeno. U nekoliko procenata, kad informacije nisu dobijene ni nakon naloga Poverenika, razlog je to što Vlada Srbije, čija je to zakonska obaveza nije aktivirala mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika.

Radi edukacije zaposlenih u organima vlasti, građana i novinara Poverenik je, uglavnom, u saradnji sa civilnim sektorom realizovao veoma veliki broj seminara. Objavljeno je više izdanja vodiča kroz Zakon, uključujući izdanja na svim jezicima nacionalnih manjina. Objavljen je i Katalog organa javne vlasti koji obuhvata oko 11 hiljada subjekata.

Statistički podaci govore da smo, moji saradnici i ja, uspeli da postavimo na noge novi državni organ. Mislim da u prilog tome govore i zaista dobre ocene i formalna priznanja domaćih i stranih eksperata, SE, EU i OEBS-a, udruženja novinara, i što je najvažnije, građana.

Dobro je što su rezultati ostvareni u neadekvatnom prostoru, sa nekoliko puta manjim brojem saradnika i uz značajno manji utrošak budžetskih sredstava u odnosu na predviđene. Međutim, nije dobro što se rad u neadekvatnim uslovima negativno odražava na ažurnost delovanja Poverenika. Zaista je teško shvatljivo trogodišnje nerešavanje veoma opterećujućeg, a za državu ipak trivijalanog problema prostora, utoliko pre što se npr. Nacionalnim programom za integracije Srbije u EU i predlogom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti predviđa veoma značajno proširenje delokruga pa samim tim i dalje uvećanje obaveza Poverenika za informacije.

Ostvarivanje evropskih pravnih standarda nije stvar lepih želja i priča, već realnog života i prakse i zato zahteva i potrebne administrativne kapacitete i odgovarajuće normativno okruženje.

Prvo podrazumeva obavezu Vlade Srbije da konačno, bez daljeg odlaganja obezbedi adekvatne uslove za smeštaj i rad Službe Poverenika za informacije i aktivira mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika i za odgovornost prekršioca Zakona.

Drugo podrazumeva obavezu hitnog usvajanja i stvarne primene nekoliko komplementarnih zakona, od kojih u mnogome zavisi, kvalitet ostvarivanja slobode pristupa informacijama. Na prvom mestu je svakako Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Njegovo usvajanje i funkcionalna primena su važni ne samo radi približavanja tzv. „beloj šengenskoj listi“ nego i da bi se predupredili rizici mogućih povreda ljudskih prava, čijih potencijalnih dimenzija, kao društvo, čini se nismo ni svesni.

Ništa manje nam je potreban i Zakon o klasifikaciji tajnih podataka. U odsustvu takvog savremenog zakona, moguće je da se, na osnovu odavno prevaziđenih ili sasvim proizvoljnih kriterijuma status „poverljivih“ daje ne samo informacijama koje to ne zaslužuju nego čak i onim iza kojih se kriju potpuno nelegitimni interesi.

Konačno ne smemo potcenjivati ni činjenicu da smo jedina bivša socijalistička zemlja koja se nije odazvala apelu SE, iz više od deceniju stare Rezolucije o razgradnji nasleđa bivših totalitarnih režima. Nismo doneli nikakav zakon o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima, sa svim negativnim konsekvencama koje iz toga proizilaze.